Piše: Marijan Grakalić

U ono negdašnje vrijeme dok ”Pankrti” još nisu bili u statusu neke para-medijske pojave i dok su se dakako očekivale svakojake elementarne nepogode, a Marko Brecelj moj frend na šanka i ja pivu, hametom nas je pogodil neosporno iskreni štih iz Dubrave koji je jednog popodneva zaoril preko radija – Ja sam Davorni Bogović, a sve oko mene je crno bijeli svijet! Mnogo je prošlo od toga doba. Sada se u našim sjećanjima pronalazi svašta: od propalih država, starih spika i nekih novih istina, do zaostalih snova pa i prokrijumčarenih misli i boca koje nas zaskoče iznenada kao i nenadano uskrsla sjećanja iz studentskih dana, Ustvari, uopće se ne osjećam opterećen time i ničime. Ipak, naježim de i zbog toga jer me ponekad još sustigne taj legendarni povik kako je sve oko mene – crno bijeli svijet. Tako je i večeras u prvoj noći nakon izbora. U ”Runi”, legendarnom okupljalištu onih koji cijene i vole izvornu rokersku senzibilnost moj je gost Davorin Bogović, autor spomenute prave i neprolazne zagrebačke mantre, prepoznatljive doskočice cijele jedne generacije.

Otvaram vrata i ulazim a on se već se gužva na barskom stolcu.. Započinjemo našu šprehu nakon par boca. Prvo krene jedan apel: – Ne čujem dobro, a ni nas ne čuju. To je zbog onog zadnjeg stola gdje galame oni s čupama. Ajde pljesak za zadnji stol – poziva Davorin goste da pripomognu..Ljudi lupaju rukama i nogama po stolovima i podu. Urnebes! Tri kosmata svata sada se dižu s tog zadnjeg stola još uvijek larmajući i odlaze negdje drugdje. Hvala Bogu!

– Živio zadnji stol, živjeli najglasniji! – viče Bogović. – A mi smo najglasniji – upita jedan od frikova. – Jeste, jeste – odgovorim mu. – Glavno da se čujemo – komentira Davroin – jebi ga, ti prateći vokali, gori ste od Budaleca. Ha, ha! Ma idemo dalje, ha, ha! Eto ispričavamo se damama i svima drugima zbog toga kaj se nismo čuli, ha, ha, – nego kaj si me mislio pitati – upita me.

– Pa sve živo. Od vjere do seksa. Nego, videl sam po tvom statusu na fejsu da si u osvit zore već bil na biralištu?
– A je, je. Onak u punoj snazi. Bila je jedna veselica mog starog društva. Ona se dijeli u tri levela. Prvi je ono kad si friški. To je status mitraljeza. Samo ideš okolo i cugaš se kaj vidiš kak bi se lepo narokal. Potom dolazi vrijeme kada si kao sablast. Stojiš ili lelujaš među stolovima i ljudima, a se ostalo prolazi kraj tebe kak sjena prek srca. Na kraju ulaziš u fazu Supermena. (Sada se diže i ispruži ruku ravno prema nebu, kao da će poletjeti i uz nju prisloni glavu).
– Ma nemoj sada odletjeti – držim ga mišku.
– Ne bum, ha, ha. Supermenski, da, da – reče, pa rokne pifce.
– Dakle zato si tak rano došel, kak ti i Supermen ima pravo glasa. Ha, ha!. Nego kaj misliš o svemu tome, HDZ je odfikaril svoje?
– Ma ja sam ti neka vrsta anarhista. Uz to, još od prvih izbora sam anti-hadezeovac. U to vreme, tih prvih izbora, za mene je kultna stvar još uvek bilo Hrvatsko proljeće, i ta ekipa sa Savkom i Tripalom. Oni su mi bil daleko simpatičniji. Naime, Tuđman je uz sebe imao ljude koji su nekada potpisali smrtnu kaznu za mog oca, koji je, ni kriv niti dužan, bio poslan u vojsku, u domobrane. Eh, kako su ti likovi potpisali strijeljanje mog oca prirodno je da za njih nis mogel glasati. Ma gle, i idući prateći vokali odlaze iz birtije, ha, ha! Bravo, molim aplauz za njih – sada se plješće sljedećim bučnim gostima kaj su skužili da mi nismo njihova sreća večeras.

– Jebi ga. Onak, čini mi se kak je odlazak HDZ-a s političkog zenita važan zbog silnih društvenih nejednakosti koje su izronile pod njegovom vlašću. Osim toga, mislim kak je ta politika dovela do toga da se dugo vremena prešućuje i marginalizira scena iz osamdesetih koju smo mi stvarali, koja je bila demokratska i originalna, i narafski slobodarski orijentirana. Uto doba izražavanje nacionalnih osjećaja, do devedesetih, bilo je također neki oblik alternative i ne pristajanja na ponuđenu službenu sliku svijeta.
– Čekaj da se malo oporavim, Huh! – reče Davorin pa cugne još malo, i nastavi – Kao ”Prljavo kazalište” bli smo često svrstavani uz desnicu. Ja sam pak uvek imal izražena nacionalna osećanja, još za Juge. Dakle, ja sam bil desni, ak se pod tim razme da volim svoju domovinu, to jest Hrvatsku. Baš zato kaj to nismo krili bili smo nekad proskribirani i kao šund bend, šund desnica. Ha, ha! Tak da su naše ploče bile zbog toga skuplje, jer je to tak dredilaneka partijska komisija koja je određivala kaj je šund a kaj umjetnost. He, danas to nemreš verovat, ali tak je bilo – šund. Valjda da smo svirali neki pastirski rock, onda bi to bilo drukče, umjetničkije, jebi ga.

– No ta priča je krenula drukče, kolko se sećam, ti si imal svoj bend i prije Prljavaca?
– Je. prvo smo bili bend koji je bil preteča kazališta, zvan ”Ciferšlus”. Da, tek posle je došel Jajo. Tu je bila jedna situacija u tadašnjem ”Pionirskom gradu” u Dubravi. Tam su se okupljali delegati nakon radnih akcija na nekoj proslavi. Eh, pod nekaj malo maligana, dakle ne pod više maligana mi smo im u dvorišću otpjevali jednu pjesmicu kaj je svima draga, ”Ustani bane”. Budući da smo imali jake glasove, to se jako lepo čulo. Potom je nastala tišina. Eh, i sad je vreme za pjevat tu pjesmu jer je ona, pa kaj reć, gotovo narodna. Uglavnom, dobra je to pjesma za doba kad je treba pokazat muda. Trebalo je onda, a treba i danas. Lako se danas kurčit Tompsonu s nekim hrvatstvom. Trebalo je to učiniti tada. Tak smo mesto nagrade ”Sedam sekretara SKOJ-a” dobili tada popularne informativne razgovore. He, he. Narafski, ipak, nitko ni završil na Golom otoku. Tak su jabučicu (simbol spomenute nagrade – op. m.g.) tada dobili ”Pankrti” za one njihove domaće popevke. I to ti je to.

– Kaj reč? Vidiš, danas je mlađima teško zamislit vrijeme kada izražavanje nacionalnih osjećanja ni bilo podobno, no tak je bilo. I da, nije ustal ban neg jedan general i slična škvadra. Nekak se i kultura tu prelomila.
– Pa je. U ono vreme mi smo se lepo družili s ljudima iz Srbije ili Slovenije. Jest da smo svi bili u Jugi, ali i oni su kak i mi imali ono svoje, nacionalno, i to nas nije smetalo, kak ni njih. Umjetnici su uvek korak ispred, na neki način. Čak i oni kaj su bili deklarirani Srbi bili su daleko bolji s nama neg oni kaj su se furali kak Jugoslaveni. Eh, a kad je krnulo onda su upravo ti bili tam uz Miloševića a ovde uz Tuđmana. Ne znam. Meni je to stvar nekog poštenja, a to mi ni tak zgledalo jer su ti isti izdali svoja uvjerenja. Nisu imali muda bit ono kaj su bili, a ja sam uvek imal muda reći da sam Hrvat. To je bitna razlika. Meni je jugoslavenstvo bilo državljanstvo, a hrvatstvo nacionalnost .

– Čestitam! (Čuje se pljesak). Možda to sad zgleda onak kak nekaj iz daleke prošlosti, ali celo naše izrastanje počinje negdje sedamdesetih, i mi ga nemremo poricati niti izbjeći, kao niti to društvo u kojem smo rasli. Ti si već tada govoril kak si roker. I da, kad si počel s glazbom još nisi bil ni čul za punck. Tak je i bilo.

– Pa da. Kod nas u kvartu delilo se to strogo, još kad smo bili dečeci. Ili si bil Bitlsovac ili Stonsovac. To je bila glavna špreha. Bilo je i onih kaj su se bili spremni pošorati zbog toga. A ja sam, mogu reč, krenul kao Kingsovac. Prvi bend kaj mi je bil do jaja su bili Kingsi. Tak sam krenul. Sviđali su mi se i Beatlesi, posebno u njihovoj kasnijoj fazi. Svi mi znamo hitove i hitiće, no kad odslušaš njihov ”Bijeli album” onda vidiš kolko su dobri, koliko su bili prije svog vremena. Nisam bil Stonsovac ne zato kaj oni nisu bili dobri. Ma svi će reći, ono, ekipa ludilo i tak, ali da se mi razumijemo Beatlesi su imali toliko više zajebanijih stvari da je to nekaj posve drugo. Osim toga oni su bili glavni kad sam staroj kasnil iz škole, jer sam tri ulice dalje od zdoma nekim pucama volil popevati našu narodnu: ”Hey, Bungalow Bill,
What did you kill, Bungalow Bill?”He, he! (Pjevamo skupa).

– Jeh. Ne znam je li se sjećaš Radio Luxemburga. Kad smo bili klinci imali su jednu feštu da su 48 sati non stop puščali Beatlese. Jest da se na mom tranziću to slabo čulo i da je danas u doba Interneta to mlađima posve nerazumljivo. No u to doba nisi mogel kupit niti ploče, kazeta još ni bilo, a ovo današnje, Internet i slično, bila je tek daleka svemirska tehnologija. Nosil sam tranzić sa sobom i u školu i svuda ne bi li ih slušal. Bil je to praznik, jeb ga, svoje vrste.
– Je, je! Ha, ha. Mogu reč da je meni počel život, pravi rock’n’roll od Betlesa,, a čovjek kojeg večeras nema ovdje Mario Krištofić, poznati fotograf, za to je zaslužan jer me je približil njihovu mjuzu i mnoge druge stvari, uostalom. Uz njega za usađivanje Beatlesa u mene bil je nadležan i Damir Šaban Mazalo. Huh! Znaš kaj, moji počeci nisu bili na tranzistoru jer nisam imal tranzistor. Radio Luxemburg sam slušal na radiju, no signal se često gubil, a jedina stanica kaj se stalno gore mogla uvijek dobro čut bila je Radio Tirana. Ha, ha! Eto, kaj god tko mislil to je bilo tak. Uz to na Drugom programu Radio Zagreba bila je emisija kaj ju je vodil Ante Batinović. Često bi si narihtal budilicu da odslušam tih pol ćuke kad je puštal rock. Uglavnom, bila je i jedna emisija srijedom u 11. sati kaj je puštala naše stvari. To su bili ti rijetki trenuci kaj si mogel slušati rock na radiju. Ja sam imal sreću kaj mi je moja mama usadila ljubav prema rock’n’rollu. Ona me u početku vodila u crkvu koja je imala večeri s rockom. Doduše do tam sam se ponekad moral probijati kroz gomile mladih Skojevaca kaj su pazili na našu omladinsku ćudorednost. Zato i danas volim remene s velkim šnalama. Oni dobro dojdu kad se treba nekaj rasterati. Eto, tak je to bilo, ondašnji Skojevci kaj su danas valjda u HDZ-u branili su nam da se u podrum crkve ide slušati rock.
– To kaj veliš me podsjeća na neke stranice kaj ih je napisal Aralica.
– Je, ha, ha. Pa i on je u HDZ-u, kaj ne? U mojoj župi u Dubravi uvijek je sve bilo okej. Pjeval sam tam u crkvenom zboru, i mogu reći da tu nikad nije bilo nikakvih problema.

– Slušaj, kaj je istina da vi iz Dubrave još uvek govorite da idete u Zagreb kad krenete prema gradu?
– Ha, ha. Pa da. Sad se više veli kak idemo u grad.
– To te više pitam zato kaj kod mene na Trešnjefki stari Trešnjevčani uredno vele kak idu u Zagreb, ha, ha.
– Ha, ha. Znaš kaj iako sam ja iz manjeg grada, Dubrave, kaj je pat kak grad za hrvatske prilike velka. Moram reč da nikad niš nismo imali protiv svoje metropole. Ha, ha.

– Daj mi reci koji ti je koncert, kaj ga se sjećaš, morti onaj prvi, bil najupečatljiviji? Koji je na tebe najviše učvrstil u tvojim nastojanjima.
– Pa ja sam rano krenul sa svojim ”Cifiršlusima”. Imal sam samo 15. godina, a mi smo u Dubravi tada bili već kultni bend. Tada smo svaki vikend svirali i po mjesnim zajednicama i okolo. Kasnije su krenuli koncerti i medijsko uspinjanje. No, koncert kaj ga se naviše sjećam, kaj mi je bilo jako sjajno i kad sam se osjećal velkim bil je u Dubrovniku u Revelinu. I to zato kaj su tam tjedan dana prije koncert imali ”Bijelo dugme” koji su prodali oko 300 karata. Mi smo imali 900. prodanih. Bil je čovjek na čovjeku. Eh, nosili su me kroz cijelu dvoranu. Sjajno. Heh, znaš kaj to znači, sprejebat Bijelo dugme više nego duplo. Inače, bili su oni vrlo značajni kad su krenuli sa svojim pastirskim rockom. No, onda smo mi digli naš asfalt rock iz Dubrave kaj morti nije stariji od prve električne gitare ali je asfalt naša izvorna narodna i starogradska glazba.

– Hahaha! (Pljesak). Slušam te i prisjećam se kak je to bilo u Londonu kad sam bil klinac. Tam u predgrađu svaka birtija ima mikrofon, i glavna zabava petkom i subotom navečer jest poznata igra, mikrofon je vaš. Mnogo se puta pokazalo da baš iz toga nastaju i zvijezde i kultura, dakako i muzika. Tako tam nastaje cijeli jedan svijet, i nitko više nije sam. A ovdje, tebi na tome puno fala, jer ti si to naredil za cijelu ovu zemlju, za sav njen asfalt.
– Fala tebi. (Pljesak). Inače u Londonu sam išel u Orange gdje dolaze razno razni demo bendovi. Genijalno. Ono vele mi tak da tamo dolazi i Zock. Who is fuckong guy? Mislim, kad ono, to je bil Zoran, naš prvi gitarist. He, he! Dođeš i tam poslušaš gomilu izvrsnih bendova. Svojedobno sam dobil i kazetu snimanu na nekoliko Orangea. Slušam to, ono, sve fenomenalno. Od tud bi izdvojil dva benda. Pitate kojih? Bili su to Police i Dire Straits. Ha, ha, ha!

– Fakat genijalni demo bendovi. Nego Davorine, ti si pisal pjesme, skladal glazbu, pjeval. Pokazal si se kao dobra faca u tome. Iz tvog prvog benda nastaje ”Prljavo kazalište”. Tak nastaje i vaš prvi album kaj je bil fenomen sam po sebi. Znaš kaj, imam kćer Emmu kaj ima 16. godina, idemo danas ovdje i pitam je koja joj je najbolja stvar od prljavaca, a ona ko iz topa izval, ”Televizori”.
– Eto vidiš. He, he. Inače prva stvar od Prljavaca 1979. bila je ona ”Moj je otac bio u ratu, nosio je pravu granatu” (Ha, ha!). Je tu stvar smo šteli tada uvalit na prvi singl, ali je bilo ono: nemojte! Inače, imali smo tadai drugih snimaka, manje uspjelih. Neki nisu vredili ni pol pičke hladne vode. No ovu stvar, možda uskoro ponovo napravimo, jer kak znaš, jaja su jaja. Sad imam bend kaj smo nas ti rokera iz Dubrave i dva punkera iz Dalmacije. Ludilo jedno, no na dobru vibru.

– Svakaj smo danas već pričali. Čak i o crkvi. Sad veliš da ti je gitarista Dalmatinac. A znaš li ti zakaj Dalmatinci idu nedjeljom u crkvu?
– Zakaj?
– Eh, da vide čoveka u belom kak diže pehar.
(Ha, ha, ha).
– Inače ja sam bijeli iz Kranjčevićeve – dometne Bogović.
– Nego kaj, Zagreb je naš.