Već duže vreme u hrvatskoj književnosti svaka godina donosi bar jednu-dve važne ženske knjige. Naime, ma koliko termin žensko pismo/knjiga/pisanje bio ograničen i problematičan, te u ovom tekstu korišćen samo da bi se stvari radikalizovale i čitaoci usmerili, bazirajući se na onom što se naziva ginokritika na način kako ga shvata Ilejn Šouvolter, ideja koji stoji iza njega je strahovito bitna. Terminom se ističe potreba dekonstruisanja kanona koji je (i po etimologiji) falocentričan, odnosno muški i patrijarhalan. Pored ovog posla koji teži da stari model ako ne zameni, ono bar poljulja u njegovoj podrazumevajućoj utemeljenosti, žensko pismo se trudi da afirmiše govor žena o ženama, govor koji ne bi unapred već bio opterećen seksističkim stavovima, ali i koji bi omogućio autentičniji uvid u ono što one žele, da citiram Frojda. Stoga čak i kada ne pišu isključivo o “ženskim” temama, spisateljice pripadaju ovom okviru jer već samom svojom autorskom delatnošću razbijaju monolitnost kulture, decentralizuju je i destabilizuju njene patrijarhalne temelje.

Slatkiš, duhan, britva zbirka pripovedaka Mihaele Gašpar nije ona vrsta borbenog teksta koji bi se odmah svrstao u kanon ženskog pisma, gledan iz feminističkog ugla, međutim ova izvrsna knjiga, objedinjena temom “crnih ovaca” u porodici, verovatno je jedan od značajnijih književnih tekstova objavljenih u poslednje vreme koji se bavi upravo pomenutom destabilizacijom jer udara u ono što je najsvetije u monoteističkim religijama, a samim tim u patrijarhalnom načinu mišljenja – u porodicu. Međutim, bilo bi nepravedno reći da je ova knjiga pisana isključivo kao afirmacija žene, štaviše. Među dvadeset i jednom pričom koje je čine nalaze se bar dve “Četiri mačje duše” i “Pikec”, na primer, koju pokazuju iskušenja majčinstva, odnosno majku kao zlotvora, unoseći tako u tekst obe strane medalje, pokazujući da nisu uvek samo očevi oni koji nanose i donose nevolje u kuću. Destabilizovana porodica nije nova tema, štaviše ona je jedna od najčešćih u istoriji književnosti, međutim koncentracija koju Mihalea Gašpar provlači kroz čitavu zbirku, zakružujući gotovo fenomenološki ono što se o crnim ovcama ili belim vranama ima reći, predstavlja sublimaciju onog preko potrebnog udarca na establišment, one, gotovo esencijalne pobune protiv društva u kojem se sve čini u ime njegove osnovne ćelije. Ipak, knjiga ne predstavlja neki anarhistički pokušaj rušenja, već na veoma odmeren način pokazuje načine na koji upravo ono mesto koje bismo smatrali najsigurnijim, ono što nazivamo domom, generiše traume.

Ipak, nikakva ideologija ne bi pomogla ovoj zbirci da tekstovi ne nose sa sobom nesumnjiv književni kvalitet. Naime, pripovetke su napisane u duhu najbolje tradicije anglosaksonske kratke priče, koncizno i jasno, tretirajući stvarnost ponekad hladnoćom hirurškog sečiva, ipak ostavljajući čitaocu dovoljno prostora da sam sabere i učita značenja. Verovatno je činjenica da je Mihaela Gašpar po obrazovanju vajarka pomogla u tome da svaka rečenica bude brižljivo oblikovana, bez obzira da li se radi o materijalu koji podseća na mermer ili o neuporedivo mekšem, onom koji nalikuje na glinu.

Čitava knjiga je odista veoma dobra, ali je jedna priča čini mi se antologijska. Reč je o pripoveci “Isus” koja govori o susretu tinejdžera “problematične” seksualnosti i Isusa. Ne samo što je u ovoj priči spisateljica povezala naizgled nespojivo – homoseksualizam i crkvu, već je na književno najbolji i najuverljiviji mogući način lupila šamar popovima, lopovima i bitangama koji proganjaju LBGTIQ osobe u ime religije. Susret između dečaka i Isusa u vozu koji klopara ka dubokoj provinciji u koju je pripovedač poslat da provede letnji raspust kod bake i dede, da li sasvim slučajno ili s namerom i nadom u prevaspitanje, sreće osiromašenog Isusa koji “nema pametnija posla” i kojeg samo on prepoznaje kao božanstvo, te ga odvodi u bakinu kuću. Na pitanje šta će da uradi sa “svojim pederlukom”, mladić odgovara da ni sam ne zna i onda u trenutku kada se očekuje da naiđe presuda, da se na njega sruši gnev, Isus jednosatvno zaspi i ne komentariše. Ostavljajući kraj ovako otvorenim, Mihaela Gašpar nudi čitaocima nekoliko tumačenja, ali mi se čini da je svet u kojem Isusa ne zanima šta ljudi rade u svojim posteljama, koga vole i koga biraju kao predmet žudnje, potpuno prirodan i normalan. Verovatno je završna slika Isusa koji spava na klupi stavivši pod glavu iscepani sako koja na neki način kao da je spojila Belu Tara i Luisa Bunjoela, najprecizniji opis odnosa koji bi religija i crkva trebalo da imaju prema Drugom i Drugačijem.

Slatkiš, duhan, britva je zaista izvrsna knjiga kojom Mihaela Gašpar nastavlja tamo gde je stala sa Mitohondrijskom Evom, bez obzira što je između pojavljivanja dve knjige razmak bio oko mesec dana i što su neke od priča nastajale pre teksta romana. Uveren sam da će i njene naredne knjige biti jednako kvalitetne, te da su hrvatska i postjugoslovenska književnost dobile autorku kojom će moći da se ponose.