Piše: Nemanja Rotar

Rođen sam u glavnoj pančevačkoj ulici koja je skoro pola veka nosila naziv JNA, a što je, zapravo, akronim od najpopularnije institucije titovog doba: Jugoslovenske narodne armije. Ona je bila ključni simbol bratstva i jedinstva naroda i narodnosti bivše socijalističke republike. Armija je, kao i država, nestala nakon Brozove smrti, potvrdivši činjenicu da je, ipak, bila samo jedan proplamsaj u večnoj tami sukoba i iracionalnoj mržnji balkanskih naroda.

Raskošna građevina u samom centru varoši, na žalost, nije bila naša porodična kuća, već vlasništvo krznara Adamovića čijim su potomcima komunističke vlasti oduzele čitav posed, nakon Drugog svetskog rata, i podelile ga na više zasebnih stanova. Kuća nije bila poznata po svom graditelju, možda baš iz ideoloških razloga, već po fotografu Mijanoviću koji je posedovao atelje u dvorištu. Moji deda i baka dobili su na korišćenje tri prostrane sobe s pogledom na glavnu ulicu i letnju kuhinju s kupatilom. Uslovi života nisu bili povoljni, s obzirom da su kuhinja i kupatilo bili odvojeni od dnevnog boravka. Stoga ste bili prinuđeni da dnevno nebrojeno puta trčite tamo-amo duž hodnika koji se nije grejao, što je zimi postajalo opasno po zdravlje. Pogotovo nakon kupanja u januaru ili februaru, kada ste umotani u više slojeva peškira i bade mantila, pretrčavali iz jednog dela kuće u drugi.

Sećam se prostranih soba sa visokom tavanicom. U odnosu na današnje stanove, nekadašnje kuće bile su zamkovi. Ljudi su imali potrebu za udobnošću i raskoši i opasavali su tvrdim zidinama svoju privatnost. Danas je porodična intima narušena sasvim, o čemu najbolje svedoče minijaturni prostori, više nalik nekadašnjim sobama za služinčad nego ozbiljnim dnevnim boravcima. Najviše sam voleo masivne prozore sa isturenim delovima prema ulici pomoću kojih bi posmatrač mogao da nesmetano, naslonjen na drveni doksat, prati zbivanja napolju. Postoji poseban banatski izraz koji se koristi za ovakve prozore, a to je kibic fenster. U doba kada devojke bez pratnje i u posebnim prilikama nisu smele izlaziti na ulicu ovo je bio način da se mnogo toga vidi a da se ne bude viđen. Meni ovi prozori nisu koristili za koketiranje već igru. Mogao sam da provedem sate i sate zureći u užurbani svet i saobraćaj ispred naše kapije.

Pamtim kako sam sa svojim plastičnim vojnicima organizovao čitave svetske sukobe na tom przoru. Međutim on je poznat i po iznenađenju, za moju baku i dedu vrlo neprijatnom. Naime, tokom Mikinog redovnog odsustvovanja iz ratne mornarice, zbio se sledeći događaj. Velika drvena kapija nekada se redovno zaključavala u večernjim satima, tako da je bilo nemoguće probuditi ukućane ukoliko bi neko banuo usred noći. Naravno da Mika nije stigao u normalno vreme niti je najavio roditeljima dolazak sa Korčule, kako bi oni ostavili kapiju otključanu. Dogodilo se sledeće: Šašavi pesnik se u mornarskom odelu uspentrao do kibic fenstera na spratu kuće, koristeći izbočene ornamente na fasadi kao uže. Onda je počeo da kuca na prozor. Deda Nenko i baka Melanija su se prestravili. Pomislili su da je provalnik. A ono njihov sin, zdrav i čitav stigao na odsustvo iz JNA.

U ovoj kući sam krišom kršten. Čim sam napunio godinu dana, baka Melanija je pozvala prota Velju, oca kume mojih roditelja, koji je obavio sveti hrišćanski obred u dnevnoj sobi. Baka i njena rođena sestra Lela išle su za njim i pojale, dok me je kum Žule nosio u naručju. Nisam plakao, seća se moja mati, ali sam se zato kumu ispiškio u naručju. Otac je bio na redovnom odsluženju vojnog roka u Negotinu, a drugi deda, kao član partije, bio je iz ideoloških razloga odsutan.

Pamtim dane detinjstva u kući kod Mijanovića kao doba bezbrižnog odrastanja. Tri prostrane sobe, poređane u nizu, ispunjene dragocenim nameštajem, za moju baku večitim relikvijama. Bio je to vredna zbirka koju su činili: prostrani astal od kavkaskog oraha sa omanjim duborezom i šest stolica, potom kredenac, komoda i vitrina, ispunjena najrazličitijim keramičkim figuricama, kristalnim posudama i četiri stilske fotelje. Na zidu srednje sobe visilo je starinsko ogledalo sa moćnim ramom. Impozantan kanabe u neo gotskom stilu iznad koga su visile dve reprodukcije Paje Jovanovića „Kosovka devojka“ i „Osvećeno Kosovo“ bilo je mesto na kome su se fotografisali gotovo svi članovi porodice. Još uvek mi u ušima odzvanjaju prekori bake Melanije da da ne prilazim blizu vitrini niti slikama. Fanatično je branila komade pokućstva kao da će ih sa sobom odneti u grob. Onda nisam shvatao šta su porodične relikvije, a sada, kada i ove redove ispisujem na stilskom pisaćem stolu, takođe vlasništvu moje bake, osećam zahvalnost i verujem da se neki poslovi mogu da se završe uspešno, pa makar to bilo i beleženje porodičnih uspomena, samo na predmetima koji u sebi sadrže, zasigurno, i specifičnu familijarnu istoriju.

Spavaća soba prostranog stana kod Mijanovića bila je za mene posebno interesantna. U njoj se nalazila velika kaljeva peć, prekrivena zelenim keramičkim pločama sa ornamentisanim vrhom koji je dosezao skoro do same tavanice. Bio je tu i stilski pisaći sto lira sa fijokom do vrha ispunjenom starim porodičnim fotografijama. Često sam se zavlačio u ovu sobu kako bih satima razgledao ispucale i iskrzale slike predaka. Nekada se činu fotografisanja prilazilo sa daleko više stila, gotovo kao ceremoniji venčanja ili slikarskog portretisanja. Članovi porodice su se oblačili u svečana odela i zauzimali stav posebne odvažnosti. To nisu bili svakodnevni trenuci u kojima čovek može biti uhvaćen u kakvoj smešnoj pozi ili apa-drapa odeći, već momenti od najveće važnosti u porodičnom životu ovekovečeni optikom aparata. Zato se nije fotografisalo svaki dan, već retko i pripreme su bile dugotrajnije. U odnosu na današnje digitalne snimke, starinske crno-bele porodične fotografije po meni deluju otmenije, rafiniranije i umetničkije. Kako sam kao dečak voleo da posmatram sva ta ozbiljna lica iz prošlosti koja su bila zagledena u daljinu. Pitao sam se o čemu su razmišljale lepotice u belim čipkanim haljinama sa raskošnim frizurama, blago naslonjene na damske kišobrane? Svi su mi skupa delovali kao junaci romana, kao fiktivni likovi zaboravljene povesti, pogotovo daleki rođaci koje nisam nikada upoznao. Bilo je tu oficira koji odvažno drže sablje opasane o struku, učitelja sa bosonogom decom oko sebe, nagizdanih trgovaca naslonjenih na vrata prodavnica, ukočenih sveštenika strogog pogleda, napuderisanih i nasmejanih glumaca, ponosnih paora sa dugim i uvijenim brcima, inženjera sa maramicom u reveru, otmenih gospođa sa raskošnim šeširima i starica umotanih u crne marame. Bio je to veličanstven skup duhova prošlosti od kojih mnogima nisam znao ni ime. Sve te fotografije bile su poput podsetnika koji je uporno opominjao na nestalnost ljudske sreće, na činjenicu da život ima i svoja iskliznuća i da sudbine mogu biti promašene. Svaka fotografisana ličnost je sa požutelog papira saopštavala neku svoju intimnu poruku, a život sažet na razinu trenutka, poslušno je izvirivao iz svojih razuđenih skrivnica. Baka Melanija je katkad objašnjavala ko je ko na fotografijama ali ja sam to brzo zaboravljao. Onda uzima u ruke one na kojima se nalazi njen sin. Mika oko dve godine star u Mokrinu sa tetka Lelom.

„Znaš“, počinje baka da se priseća, „kada je Miroslav bio mali, deda Nenko i ja smo ga stalno nečim nutkali i hranili. Mika je bio poslušan i nikada nije odbijao ono što mu se serviralo. Sećam se da smo mu jedanputa dali da kusa nešto, a on počeo da negoduje i viče velo, velo. Bili smo u čudu jer nismo shvatali šta želi da nam kaže. Onda on uhvati deda Nenkovu ruku i pribrano kaza pec. Tek tada smo shvatili da mu je hrana bila vruća“.

„Evo, na ovoj fotografiji Mika ima oko dve godine,” kaze i pruža mi sliku. „Pored njega je tetka Lela. Mislim da jenačinjena u Mokrinu još davne 1934. godine. Bio je tako mali, nežan i umiljat. Znao je da mi kaže: Mija mama, aj si fes! Hteo je da kaže kako sam elegantna, odnosno mila mama, ala si feš! Kada je hteo da mu nešto damo vikao bi: Daj to Mimici, to je Mimicino! Posle smo ga od milja zvali neko vreme Mimica. O kako sam se ja bojala šta će s njim biti od malih nogu. Zamisli, jedanputa je s deda Nenkom išao da cepa drva u šumu, pa je pio mutnu vodu i dobio paratifus. Imao je i difteriju. Ležala sam sa njim u bolnici. Deca su oko nas umirala. Dečaka od deset godina izneli su mrtvog iz sobe i ostavili da leži na klupi u hodniku. Bila sam prestravljena ali se Mika, hvala dobrom Bogu, izvukao. Kada je porastao, tek onda je znao da me uplaši svojim ponašanjem. Noću je jurio gradom sa društvom. Nije se vraćao kući satima. Koliko smo ga samo puta deda Nenko i ja tražili, lutajući pančevačkim ulicama. A on se pojavi u cik zore, sa punim rukama grožđa, i kaže mi nežnim glasom kako je bio u vinogradu s prijateljima i kako su se zabavljali čitavu noć. Znaš, kada bolje razmislim, Mika je bio huncut na mene. I ja sam kao mala pravila čuda i nervirala mog pokojnog oca. Majka nas je tukla, zapravo, uglavnom mene, pošto je tetka Lela bila mirna i tiha od malena. A moj otac, on bi samo zamahnuo rukom i kazao: Sad kad te šopim, sunce ti balavo! Nikada me u životu nije udario. Sećam se kako sam se jedared popela na drvo i nisam htela da siđem do u sumrak. Krila sam se od mojih roditelja. Siroti, prepešačili su tri puta oko sela dok me nisu pronašli. Deda Steva je rekao da nema nameru da se penje po mene i da mogu tamo i da nastavim da živim ako želim. A baka Rahila je besnela i spremala šibu. Kada sam postala devojka, tek sam im onda zadala probleme. Bila sam strastveni pašićevac. Pošto smo živeli u Ugarskoj, u selu Salka nadomak Bonjhada, na srpskom Grabovac, županija Tolna Međe, čuvena vinogradarska oblast Seksard, bilo opasno javno iznositi političke stavove, pogotovo ako su oni imali nacionalni prizvuk, odnosno veličali naše ideje. Pitao me mamin kolega učitelj, inače Hrvat, šta to tako nestrpljivo iščekujem, a ja kao iz puške: Pašićevu Veliku Srbiju, bile su to radikalske novine. Pocrveneo je u licu i postao ljut kao ris. Mama umalo nije dobila otkaz i dopala zatvora. Jedva smo se izvukli. Otac me je prekorevao: Ah, taj tvoj dugi jezik! Šta ću, volela sam našu Srbiju i poštovala kralja. Bila su to teška vremena. Letele su glave i za manje stvari.“

I tako bi baka nastavljala da se seća i neprestano priča. Koliko sam je puta prekorevao da sam tu životnu epizodu čuo zasigurno stotinu puta. Sada tek shvatam da je ona to ponavljala kako bih ja trajno upamtio sve te sitne porodične pojedinosti i zapisao ih. Bila je čudesna žena. Uostalom, obična osoba ne može da rodi tako neobičnog sina kakav je bio Mika.

Pamtim trenutke pre spavanja, njenu sedu kosu, pamtim šarene korice knjiga bajki koje je držala u rukama i čitala mi ih, jednim tihim, odmerenim tonom i kako su se mešle slike junaka i princeza, patuljaka i čarobnjaka, čitav univerzum imaginarnih likova vrteo se preda mnom kao kakva volšebna svetlost laterne magike. Bili su tu Marko Kraljević i Musa Kesedžija, vodili su megdan letnji dan do podne. U jednoga tri srca junačka u drugoga zmija koja večito drema. Onda Obilić gine s Muratom u čadoru, braneći srpstvo od surovih osvajača. A, potom, Prever, nekoliko nežnih stihova o ptici u kavezu. I u tom pristiže san.

Baka Melanija je imala ispunjen život. Umrala je u sto prvoj godini života, zapravo samo se ugasila poput dogorele sveće. Kao dete seoskog trgovca i učiteljice dobila je solidno devojačko vaspitanje i obrazovanje, ali je provela čitav život kao domaćica. Međutim, ko god je razgovarao sa njom, morao je steći utisak da se radi o ženi intelektualcu, gospodskih manira. Posebnu strast ispoljavala je prema politici. Znala je i pratila sva domaća i svetska društvena dešavanja, nikada ne propuštajući da prelista „Politiku“ ili odgleda „Dnevnik“. Često sam u šali govorio da bi ona postala vrhunska političarka, samo da su okolnosti bile druge. Do samog kraja, zadržala je radikalne ideje o srpskom narodu iz mladosti, ne prihvatajući čak ni činjenicu da joj je muž bio zapravo Bugarin. Deda Nenko je postao Antić pre venčanja, odnosno onoga trenutka kada je napustio rodni Bosilegrad i Besnu Kobilu, krećući se ka severu zemlje. Zaustavio se u Vršcu i tu je završio učiteljsku školu. Potom je nastavio dalje ka severu Banata i tu susreo moju baku. Nakon venčanja više nije progovorio ni jednu reč na bugarskom jeziku, čak ni sa rođenim bratom Borisom Antovim koji je živeo u Sofiji. Mika ga je vazda peckao zbog činjenice da se odrekao porekla. Možda je to učinio zbog političkih prilika, ali meni zvuči uzvišenije da je to učinio i zbog ljubavi prema baki Melaniji.

Sav njen život bio je posvećen mužu i porodici. Većinu dana provela je u dirinčenju po kući, perući, peglajući i kuvajući za više od desetak glava. Baba i deda su imali decu iz susednih sela kod sebe na stanu, dok su ovi pohađali srednju školu u Pančevu. Nastavila je da drži kostoše i posle relativno rane dedine smrti od moždane kapi. Uspela je da kao samohrana majka obema ćerkama podari visoko obrazovanje. U ono vreme posleratne oskudice bio je to podvig dostojan svakog poštovanja.

Kada su se moja majka i tetka odvojile od nje i nastavile samostalni život, ona je brinula o unucima. Pamtim je kao okretnu, užurbanu i neretko nervoznu ženu. Ali zato ne pamtim da mi je ikada u detinjstvu izaostao topao ručak, ispeglano odelo ili čista soba i posteljina.

Čudesno je sve to što se dogodilo jednoj ženi na dugom životnom putu. Sahranila je rođenog brata i sestru, potom izgubila muža u podesetoj godini, smrt joj je oduzela sina i ćerku, a njoj je podarena dugovečnost. Bilo je nečega, zbilja, biološki gotovo neuništivog u njoj, neke osobene energije koja se sama od sebe revitalizovala. Stalno mi je u dubokoj starosti govorila da joj pipnem šake. Bile su uvek tople. Imala je, dakle, savršenu perifernu cirkulaciju i u stotoj godini. Nepomućenu pamet je zadržala do par godina pred smrt. Staračka senilnost se ispoljavala u zaboravljanju pojedinih ljudi, mesta i događaja iz bliske prošlosti. Potom je zaboravljala dnevne obroke i sitne pojedinosti, ali nikada nije zaboravila ko smo mi, njeni najbliži. Do svoje devedeset pete redovno je ukrštala reči, a onda je pala u kuhinji, terajući mačke od trpezarijskog stola s hranom i slomila kuk. Dopuzala je sa tako nesnosnim bolovima do telefona u predsoblju stana i pozvala me. Čuo sam kako me uplakana zove da hitno dođem po nju pošto se boji da je nešto polomila. Naš rođak, vrhunski ortoped Toni Antonov rekao je da se starcima kosti ne lome zato što padaju, već oni padaju zato što su im kosti krte kao keks.

Kada je lekar primio u bolnici i saznao koliko ima godina samo je odmahnuo rukom. Za većinu ljudi u tim godinama lomljenje kuka je fatalno. Međutim, baka Melanija je nakon pola godine prohodala, pomoću posebnih kolica. Onda je u deveset osmoj morala da operiše rak dojke koji je provalio kožu i počeo da izlazi van tela. Krvarenje nije moglo da se zaustavi nikako osim operacijom. Strahovali smo da više neće moći da se probudi iz narkoze, ali ona se probudila i stala na noge posle svega nekoliko nedelja. Mesec dana nakon proslave svog stotog rođendana, ustala je jedno jutro i pozvala moju majku.

„Lelo, ne mogu više da spremim krevet, nemam snage“. Još od ranog detinjstva nikada u svom životu nije ustala, a da nije zategla krevetsku posteljinu. Mojoj majci je to bio jasan znak da je kraj blizu.

„Eto, nikako da me Bog uzme“, rekla mi je kada smo se poslednji put videli.
Javili su mi narednog jutra da je baka umrla.

*

Sa preke strane ulice posmatram kuću u kojoj sam proveo rano detinjstvo. Ornamentisana fasada u secesionstičkom stilu, zapljusnuta letnjim suncem delovala je sveže, premda je zgrada podignuta krajem devetnaestog veka. Posmatram veliki ajnfort i dvorište u dubini. Tu sam naučio da vozim bicikl na dva točka. U tom dvorištu sam se igrao, ali gotovo uvek sam, pošto je u komšiluku bilo malo ili ni malo mojih vršnjaka. Htedoh da se popnem na sprat kuće i još jednom osmotrim hodnike kroz koje sam jurcao kao osnovac, međutim vrata su bila zaključana. Nema više potrebe da se baka Melaniji nacepaju drva u šupi ispod stepeništa. Imam utisak da su novi stanari ovog prostora istisnuli sve uspomene i mirise na prethodne ukućane. Ostali su tek poneki sitniji tragovi nečijeg ranijeg prisustva.

Jedan od najupečatljivijih je i tabla na kojoj piše da je u ovoj kući živeo i radio penik Miroslav Antić. A i ona je mogla nestati netragom da igrom slučaja nisam bio u prilici da to sprečim. Bio sam dve godine član Gradskog veća zadužen za kulturu i informisanje. Pored uobičajenih birokratskih zaduženja imao sa obavezu da dočekujem delegacije iz stranih gradova i da sa njima provodim vreme tokom ceremonijalnih poseta Pančevu. Kada su predstavnici Taragone (katalonskog grada stotinu kilometara nadomak Barselone) doputovali u našu varoš u uzvratnu posetu, poželeo sam da im pokažem kuću u kojoj je živeo moj ujak pesnik i moja porodica. Kada sam sa španskom delegacijom stigao ispred ulaza, na kući nije bilo table. Fasada je bila sređena ali ni traga od spomen-ploče. Prećutao sam priču o ujaku pesniku i Katalonce poveo u restoran na ručak.

Sutradan sam upotrebio autoritet kao gradski većnik i pozvao nadležne da mi objasne kako je ploča nestala. Nakon dva tri dana javila mi se jedna žena i saopštila kako se spomen-ploča nalazi kod majstora u šupi. Još me je pitala da li porodica želi da im se ona vrati. Kažem da se tabla vrati na zid gde joj je mesto. Učinili su to. Razmišljam kako je moj ujak imao neku ludu sreću da mu političari pomažu i nakon smrti.

„A jednom,
kad godine minu,
u beskraj u daljinu,
i prođu šareni dani
kao da nisu ni bili,
i umore se sve šetnje,
i posive aprili,
i lep plavi čuperak,
i garavi čuperak
nad okom nam osedi.
Videćeš da ta mrva,
Majušna mrva detinjstva,
Nov neki život vredi.“