Piše: Stefan Simić

Ljudi kažu da ima nešto, negde, a ja to nešto nikako da doživim.

Obilazim sveta mesta, čitam svete knjige, srećem se sa ljudima koji su doživeli otkrovenje, i osim priča, pozivanja, prozivanja, ne vidim ništa?

Meni je čitava planeta sveta zemlja, od Jerusalima do Vladivostoka, ali ne vidim nadsilu koja bilo šta reguliše, vidim samo prirodne procese, slučajnosti, teze i metafore, sugestije i autosugestije sa svih strana, i to je to.

Ne vidim ni Boga, ni đavola, ni anđele, ni demone, vidim samo ljude, ovakve, i onakve, i sukobe interesa koji se nagomilavaju.

Da li sam slep, glup, ili neprosvećen?

Da li sam bezbožnik, neznabožac, ili bogohulnik?

Vi ćete reći ništa nije slučajno, sve je zapisano tamo negde?

Možda, ali kakva je to knjiga gde svevišnji vodi evidenciju o svemu, i svima?

Svakome iole normalnom bi dosadilo da beleži sve te banalnosti, prazne razgovore, trčanje u krug, ljudsku glupost, i ostalo. Pogledajte živote ljudi, i sve će vam biti jasno.

Zar gospod nema pametnija posla nego da bije glavu oko toga?

Bojim se da su sve to samo priče, priče koje su se urezale duboko u kolektivnu svest, i naravno da funkcionišu, kao što funkcioniše i automobil, i ulična rasveta, i fen za sušenje kose.

Prvo se osmisli, onda se napravi, uđe u narod, i postane neizbežno?

Otkrovenje, otkriće, čudo, šta li je, ili samo običan fen kakvih imaš na hiljade na buvljaku?

Ima nečega, ili nema ničega?

Postoji, ili ne postoji?

Spali zastavu svoje zemlje na fudbalskoj utakmici, linčovaće te. Spali je u svojoj kući, gde nema nikoga, ništa neće da ti se desi.

Ljudi linčuju, ljudi sude, i presuđuju, a ne neka sila koja treperi u vazduhu, i nadgleda sve to, sa batinom u rukama.

Skoči sa zgrade, rećiće sudbina, božija promisao.

Preživi, rećiće sudbina, božija promisao.

Pogini, rećiće sudbina, božija promisao.

Živi sto godina, živi dvadeset, živi pedeset, rećiće sudbina, božija promisao.

Ljudima treba bog da ih plaši, kažnjava, hrabri, spaja, miri, razdvaja, teši, ispoveda.

Šta bi radili bez boga? Ništa, odmah bi ga izmislili, iste sekunde.

Ljudi za sve imaju odgovor, i što se čovek više unosi u to, i sam postaje takav.

Čitav svet je jedna velika kulturna igra, raznobojna, od Hrista, Bude, Brame, Alaha, Platona, Marksa, Tome Akvinskog, Tolstoja… u kojoj se sve međusobno sudara, rascvetava, i raspada, i sve ljudske priče, svađe, urlici, izvinjenja, praštanja, verovanja, pobede, porazi, samo su emotivna pražnjenja.

U istoj su ravni kao i fiziološka, preko potrebna i neminovna, kako bi inače moglo da se preživi, a i da se osmisli haos u kome živimo.

Vi ćete dalje reći, da, ali sveti zločin, svete knjige, kazna, greh, jevanđelja, sveci, anđeli čuvari, ikone.

Sagradićete čitavu kulu od onoga što znate, ili što ste mislili da znate, branićete, napadaćete, pozivaćete se na ono što ste čuli, i pročitali, a to je tako dosadno, već viđeno, sažvakano toliko puta do sada.

Toliko je onih koji su branili veru, toliko je onih koji su branili toliko vera, i da li su je odbranili?

Da li su za milimetar bliži veri?

I da li to uopšte ima veze sa verom, ili je u pitanju njihov strah od života, nestanka, i njihov pokušaj iskupljenja?

Treba izaći iz toga, treba izaći na čistinu, udahnuti svet punim plućima, mada i kada se izađe gde dalje da se ide?

Jedini način da se čovek spasi je da prihvati da nema spasenja, a i zašto bi ga bilo?

Zašto bi živeo hiljadu godina, milion? Zar to nije sebično? Valjda i drugi treba da žive?

A i kakav je to nematerijalni svet gde se ljudske duše međusobno ukrštaju? Šta rade? Igraju klikere, zalivaju cveće, klade se, idu u teretanu, vode ljubav, žene se, razvode, rade u tri smene, i prekovremeno, ili toga nema u tom bezgrešnom svetu?

Čega onda ima ako nema života?

Čega, ako nema svega onoga što čini život?

Zašto bi živeo večno, zašto bi bio spašen? Da li cveće moli za spasenje? Da li su zmije spašene? Žabe? Gušteri? Leptiri? Mravi? Ili su samo deo prirodnog procesa, isto kao i čovek.

Teška su ta lutanja kada znaš da nemaš gde da stigneš, i koliko god da odeš daleko, koliko god da se popneš visoko, koliko god da si u stanju da fantaziraš, vraćaš se na isto.

Što reče gospod Adamu – prah si, i u prah ćeš se vratiti.