POSLEDNJE ZBOGOM MAESTRO

Ko je imao prilike da vidi Olivera Dragojevića uživo, van koncerata, na ulici, na splitskoj rivi
Mogao je da kaže samo jedno – čovek kao i svaki drugi
Koji ide svojim putem i gleda svoja posla

Imao je dovoljno toga da ponudi na sceni, da slavu nije morao da gradi van nje
Prirodan, spontan, neobično običan
Sve dok ne zapeva i zasvira a onda kreće magija i ono nešto što razdvaja muzičare od umetnika
A umetnike od majstora
Oliver je bio majstor, osoben, lucidan a opet dovoljno na zemlji
Da i u najvećim časovima slave a i najtežim trenucima, poslednjih meseci, ne pravi od toga dramu
Već da ode na miru, spokojan, svestan svega što je dao

Uz Arsena i Balaševića, sigurno najveći kantautor na ovim prostorima
I ne samo da je imao ono nešto svoje, pre svega veliki stil
Već i dostojanstvo da ostane izvan svega i da ne želi da bude više od onoga što jeste

Uz njegove pesme se mnogo lakše i lepše volelo
A i patilo, samovalo, pilo…
Imale su i imaju onu posebnu crtu za koju je potreban određeni senzibilitet, i nisu za svakoga

Moja sestra je odavno rekla – ko mi bude otpevao „Cesaricu“ od Olivera, udaću se za njega
Na njenoj svadbi, skoro dve decenije posle – mladić za koga se udala je uzeo mikrofon i zapevao „Cesaricu“
Meni je to bio jedan od najemotivnijih trenutaka u životu
A tek njoj, njemu, i da ne pričam

Koliko se samo ljubavi desilo i desiće se uz Oliverove pesme, glas, muziku, reči
Koliko će samo lepih slika biti probuđeno i najsuptilnijih emocija

Trenutno moja omiljena je „Vreme božije“, ranije je bila „Brod u bocu“, jedno vreme „Stene“, pa „Molitva za Magdalenu“, pa „Ništa nova“, pa “Moj lipi anđele”, pa “Ostavljam te samu”… Zapravo, u svakom životnom dobu bila je neka druga koju sam iznova puštao, da se na kraju može reći da su mi sve, u nekom trenutku, bile omiljene.

To je odlika velikih, što ne voliš samo pojedine njihove pesme nego njihovu umetnost.

Priče da Oliver nije voleo Srbiju su gluposti, Oliver nije voleo ono što se desilo, i dešavalo, i nije mogao da pređe preko toga. Vrlo emotivno je pričao o susretima sa publikom iz Srbije, gde god da je pevao, oni su dolazili. To je veza, neraskidiva veza, mnogo veća od novca, popularnosti, neprimerenih izjava koje nikada nije davao…

Držao se izvan toga, u svom svetu, svestan svega, ne želeći da glumata nešto što nije bio. Ostao je dosledan, čovek svog vremena ali nije osporavao pravo mladima da grade nove mostove i budućnost.

On ih je gradio, u svom vremenu i gradiće ih zauvek preko svojih pesama, koje su univerzalne.

Oliver je ostao i ostaće, kao malo ko, sveprisutan, iako je otišao.

Nije imao potrebu da bude veći od svoje muzike, umetnosti, nekako je znao gde mu je mesto, i to je možda najpoštenije prema svima a pre svega prema svom pozivu i publici.

Stvorio je svoj žanr, svoj način pevanja, ono nešto svoje, i to mu niko ne može osporiti.

Biće još puno kantautora, pevača, tekstopisaca ali jedan je Oliver, kao skup svega toga.

Olivera više nema, Oliver je zauvek ostao.

I ostaće urezana slika plavokosog mladića kako korača jadranskom obalom i peva „Moj galebe…“.

To je bio Oliver, ponosni usamljenik, zaljubljenik u more, daljine, talase, pesmu, vino… Tamo ga treba tražiti, u tom tragu u beskraju, zajedno sa svojim galebom, u prostranstva u koja su odleteli…