Epsteinovi fajlovi postali su nešto čime smo zatrpani — slike, naslovi, isečci svedočenja, beskrajni komentari na društvenim mrežama i u medijima. Čitav svet govori o njima kao o nečemu uznemirujućem, bizarnom, u najmanju ruku šokantnom i traumatičnom, jer se pred nama pojavljuju ozbiljne optužbe i svedočenja o ljudima koji pripadaju svetskoj eliti. Postavlja se pitanje: zašto sada i kako je moguće da se odjednom otvore milioni stranica materijala o slučaju starom više decenija? Kako to da saznajemo da su pojedinci snimani, praćeni, nadgledani, a zatim, u jednom trenutku, neko odlučuje da sve to iznese pred javnost?

Imam nekoliko objašnjenja. Prvo, uveren sam da ono što vidimo nije cela istina. Suštinske stvari ostaju prikrivene. Možda upravo onih deset procenata najvažnijeg materijala nikada neće ugledati svetlost dana. To je onaj deo tajne koji ostaje zaključan, deo zbog kojeg pojedini ljudi, pomenuti u vezi sa Epsteinom i zločinima, verovatno nikada neće odgovarati. A dela koja se pominju deluju svirepo i morbidno. Govori se o žrtvovanju nevinih ljudi, mahom dece, zarad ucene i manipulisanja najmoćnijim ljudima planete. Dakle, reč je o višoj klasi sveta — bankarima, industrijalcima, preduzetnicima, političarima i obaveštajnim službama.

Kada biste pokušali da zagrebete po onome što nije objavljeno, verovatno biste se loše proveli. I upravo tu dolazimo do suštine: država je kroz istoriju često pokazivala lice organizovanog banditizma. Bila je to pre više hiljada godina, a ostala je i danas — manje ili više prikriveno. Kako se klupko zločina odmotava i spušta niz društvenu hijerarhiju, postaje jasno do kojih se sitnih pora zajednički kriminalni poduhvat može prostirati. To je još jedan razlog zbog kojeg nam se deo svega ovoga saopštava. Tajna je postala opasnija od same istine, a istina se u politici aktivira tek onda kada nekome postane korisna. Moćnici su, izgleda, shvatili da je bezbednije pustiti deo istine u javnost nego dozvoliti da ih ona proguta. Decenijama se talože priče o bizarnim stvarima vezanim za Holivud, određene centre moći i ljude koji stoje iznad zakona.

Treći razlog mogao bi biti svojevrsni kanibalizam elita i službi. Oni koji su povezani puštaju jedni druge niz vodu onda kada neko izgubi kontrolu nad sobom ili prestane da poštuje pravila igre, koja su u tim zatvorenim svetovima vrlo jasno definisana.

Četvrti razlog jeste normalizacija apsurda. Objavite šokantnu vest u vremenu koje je Sloterdijk nazvao dobom ciničnog uma i nahranite javnost traumatičnim slikama. Najbogatiji ljudi, najuticajniji političari, oni koji raspolažu najosetljivijim informacijama i nose najveću odgovornost — da, upravo oni žive dvostruke živote. Poruka kao da glasi: „Takvi smo. Pokvareni smo, makijavelisti smo, manipulatori smo — i vi nam ne možete ništa.”

Međutim, vreme je da se iz dnevne politike otisnemo u područje književnosti, jer je literatura vekovima prepoznavala ono što danas nazivamo skandalima. Povodom Epsteinovih fajlova setio sam se romana „Medeja. Glasovi” Kriste Volf i pripovetke „Posle bala” Lava Tolstoja. Oba dela govore o istom obrascu o kojem govore i savremeni skandali — samo na književni, dublji i trajniji način.

Da bismo razumeli roman Kriste Volf, moramo osvetliti određene činjenice iz njene biografije. Ova spisateljica važila je za jednu od najvećih disidentkinja u Istočnoj Nemačkoj. Kasnije se pojavila informacija da je do sredine šezdesetih godina bila saradnik Štazija, tajne policije Istočne Nemačke. Postoji svega nekoliko njenih izveštaja i podatak da je ubrzo potom otpuštena. Očigledno je da izveštaji nisu bili dovoljno korisni službi. Krista Volf je zatim nastavila da živi pod budnim okom represivnog sistema i iz neposredne blizine gledala kako funkcioniše državna kontrola. Videla je njegovu nakaznost i započela borbu protiv partijske tiranije.

Kada je došlo do ujedinjenja Nemačke, nove vlasti su upravo taj podatak — da je nekada sarađivala sa Štazijem — iskoristile za medijsku hajku. Na taj način pažnja javnosti skretana je sa mnogo većih i ozbiljnijih problema. Krista Volf postala je neka vrsta žrtvenog jarca, uprkos tome što se godinama borila za slobodu, pravdu i demokratiju. Upravo zbog toga njen roman „Medeja. Glasovi” deluje toliko snažno, jer se u njemu oseća i autorkina lična sudbina. Reč je o jednom od najstarijih i najlepših antičkih mitova — mitu o Jasonu, zlatnom runu i Medeji.

Medeja je jedna od najtragičnijih i najsloženijih junakinja antičke književnosti. Mogli bismo reći da je, modernim jezikom, preteča pobune protiv sveta kojim upravljaju muškarci, moć i državni interes. Ona pomaže Jasonu i Argonautima da pronađu zlatno runo u Kolhidi. Time svesno izdaje svoga oca, kralja Ejeta, čuvara runa. Na prvi pogled, mogli bismo je zbog toga osuditi. Međutim, kako roman odmiče, otkriva se mračna strana vlasti.

Ejet je spreman da žrtvuje sopstvenog sina zarad očuvanja prestola. Kasnije će upravo taj zločin pripisati Medeji. Princ je ubijen tokom potere za Argonautima, a kralj koristi haos kako bi uklonio sopstveno dete i za zločin optužio svoju kćer. Dakle, Medeja nije ubila svoga brata. Ubili su ga ljudi odani samom kralju. Medeja zatim skuplja delove bratovljevog tela, jer su ga ubice raskomadale, i odnosi ih na brod sa Jasonom i Argonautima. Kada brod isplovi na pučinu, ona bratove ostatke spušta u more.

Jason i Medeja potom dolaze u Korint, kod kralja Kreonta. Korint je prikazan kao grad bogatstva, sklada i blistave civilizacije. Sve izgleda uređeno, raskošno i gotovo savršeno. Ali Medeja nije žena koja prihvata svet onakav kakvim se predstavlja. Ona želi da razmakne zavesu i vidi šta se nalazi iza nje. Pošto dolazi iz siromašnije zemlje, u toj savršenoj slici oseća nešto neprirodno i sumnjivo.

Posle jedne državne svečanosti primećuje kako korintska kraljica odlazi u tajne odaje. Medeja krišom kreće za njom i otkriva strašnu istinu. Kao i njen otac, i kralj Kreont ubio je sopstveno dete da bi sačuvao vlast. Kosti devojčice sakrivene su u pećini ispod grada. Pred nama se tako otvara još jedno političko podzemlje, skriveno ispod kulisa bogatstva i uspeha. Ispod sjaja nalazi se trulež. Ispod harmonije — zločin.

Upravo u tome leži jeziva sličnost sa savremenim skandalima. Sistem koji spolja deluje stabilno i civilizovano često u svojoj unutrašnjosti skriva nasilje, manipulaciju i žrtvovanje nevinih zarad očuvanja moći. Onog trenutka kada Medeja otkrije najstrože čuvanu tajnu, postaje meta državnog aparata. Astronom Akamas, koji je zapravo šef tajne policije, počinje da plete mrežu oko nje. I šta radi represivni sistem? Kao i svaki represivni aparat kroz istoriju — pokušava da uništi onoga ko je video previše. Medeju proglašavaju ludom, opasnom, nepouzdanom. Uvek je isto sa ljudima koji tragaju za istinom: na kraju ih proglase paranoidnim, neuravnoteženim ili teoretičarima zavere.

Akamas počinje da je prati, kompromituje i optužuje za sve i svašta, da bi je na kraju okrivio čak i za pojavu kuge u Korintu. Svetina mu poveruje, jer je Medeja strankinja — žena iz daleke i siromašne zemlje. Roman je građen iz više glasova koji se međusobno prepliću, pa čitalac postepeno shvata da čak i ljudi bliski Medeji počinju da veruju državnim lažima. Čak i sam Jason.

I tako Medeja postaje simbol čoveka koji biva optužen za sve ono što je zapravo učinio sam sistem.

Sada dolazimo do Tolstojeve pripovetke „Posle bala”. Glavni junak je mlad čovek željan uspeha. Ambiciozan je, pun energije i odlučan da se probije do vrha društvene lestvice. Jedne večeri odlazi na bal i zaljubljuje se u ćerku pukovnika, koji mu u prvi mah deluje kao brižan, dostojanstven i dobar čovek. Mladić posmatra njihov odnos, nežnost između oca i ćerke, atmosferu prepunu muzike, elegancije i prividne dobrote. Sve izgleda uzvišeno i harmonično. Oduševljen prizorom, mladić odlazi sa bala potpuno rešen da oženi pukovnikovu ćerku. Ali narednog jutra dolazi do pukovnikove kuće i tamo zatiče strašan prizor. Vojnici vrše kazneni obred nad Tatarinom koji prolazi kroz špalir dok ga nemilosrdno bičuju i tuku. Mladić je zgrožen. U jednom trenutku ugleda samog pukovnika kako hladnokrvno sedi na konju i posmatra mučenje. Kada jedan vojnik, potresen prizorom, odbije da nastavi sa batinanjem, pukovnik silazi sa konja i počinje da udara upravo njega.

Šta je Tolstoj želeo da pokaže? To su ti ljudi. Ljudi sposobni da istovremeno budu nežni očevi, ugledni građani i učesnici u monstruoznim stvarima. Mogu da grade bolnice, finansiraju dobrotvorne fondove i govore o humanosti, a da u isto vreme učestvuju u nasilju, poniženju i uništavanju drugih ljudi. Za ljude pukovnikovog kova sasvim je normalno da ta dva sveta postoje paralelno. Jedan svet je svet bala, karijere, ugleda i civilizacije. Drugi je podzemni svet nasilja koji održava tu istu civilizaciju. Za mladića iz Tolstojeve priče to postaje nepodnošljivo. Isto kao što Medeja ne može da pleše iznad kostiju ubijenog deteta. U srcu sistema, dakle, često se nalazi žrtvovanje nevinih ljudi kako bi raskoš i moć opstali. Tu književnost pokazuje svoju ogromnu snagu. Ona nam vekovima predstavlja isti obrazac užasa. Pokazuje da moć često počiva na ćutanju, strahu i žrtvi. Institucije opstaju zahvaljujući zavetu ćutanja, zatvaranju očiju pred zločinom i pretvaranju nasilja u administrativnu rutinu. Zato je Hana Arent govorila o banalnosti zla. Čovek odlazi da izvrši zadatak, da obavi posao efikasno i bez razmišljanja, ne doživljavajući više sopstvena dela kao moralni sunovrat. I upravo u tome leži najveći užas. Ne u čudovištima, nego u ljudima koji su naučili da žive pored zločina kao pored nečeg sasvim običnog.

Književnost nas zato ne suočava samo sa istorijom. Ona nas suočava sa nama samima.