Danas govorimo o jednoj knjizi koja me je veoma zainteresovala. Kupio sam je pre nekoliko dana u knjižari i reč je o knjizi Timotija Snajdera, profesora sa Univerziteta Jejl. Naslov knjige je „O tiraniji: dvadeset pouka iz dvadesetog veka”.

.

Profesor Snajder govori o načinima na koje nastaju tiranije i kako društva postepeno klize u autoritarizam. Mislio sam da će govoriti isključivo o evropskim diktaturama dvadesetog veka — Hitleru, Staljinu, Musoliniju, Franku ili Čaušeskuu — ali zapravo najveću pažnju posvećuje savremenoj Americi i opasnosti da demokratija bude urušena iznutra. To me je navelo da razmišljam o Balkanu i našem istorijskom iskustvu. Kod nas je autoritarna vlast gotovo stalno prisutna, samo u različitim oblicima. Kratki periodi slobodoumlja bili su retki i kratkog daha. Međutim, kod nas je od političke tiranije još opasnija upravo tiranija prostote — nekulture, agresije i progona ljudi od duha i obrazovanja.

Jedna od najvažnijih ideja u knjizi jeste ono što Snajder naziva anticipativnim pokoravanjem. Ljudi unapred pokušavaju da pogode šta tiranin želi i dobrovoljno mu predaju svoju slobodu. Tu čovek ne može a da se ne seti Dostojevskog i „Legende o velikom inkvizitoru”, gde inkvizitor govori Hristu da ljudi zapravo ne žele slobodu, već sigurnost i vođu koji će misliti umesto njih. Institucije poput škola, kasarni, zatvora i bolnica, sazdane su na principima disciplinovanja, nadziranja i kažnjavanja. Državna birokratija oblikuje poslušnost, pa čovek teško samostalno razvija istinski osećaj slobode i odgovornosti. On se zvanično proklamuje, a suštinski celokupan državni aparat je stvoren da blokira prometejski uzlet pojedinca. Srednjomernost je osnovno načelo svih institucija koje su razvijene u našoj civilizaciji.

Snajder u svojoj studiji, takođe, podseća i na banalnost zla o kojoj je govorila svojevremeno maestralno i Hana Arent — na ljude koji su činili strašne stvari samo zato što su „izvršavali naređenja”.

Snajder govori i o odbrani ustanova. Kada tiranija nastupi, institucije prve stradaju — ili bivaju ugašene ili pretvorene u praznu formu bez stvarne moći.

Hitler je nakon požara u Rajhstagu suspendovao slobode i uspostavio sistem u kojem više nije bilo stvarnog izbora. Nemci su suštinski poslednji put izašli da glasaju na izborima na kojima je upravo Hitler odneo pobedu. Za njega su tom prilikom glasali i mnogi Jevreji. Niko od Nemaca nije ni slutio da glasa poslednji put jer je novi kancelar ostatak vladavine obezbeđivao samo preko ukaza i dekreta. Zato Snajder citira Tomasa Džefersona: „Večna budnost je cena slobode.”

Ali savremeni čovek je uspavan. Potrošačko društvo, mediji i društvene mreže neprestano odvlače pažnju i proizvode strah. Čovek postaje idealan materijal za manipulaciju. Važna je profesionalna etika. Sudija, lekar, profesor ili novinar moraju ostati verni sopstvenoj savesti, a ne političkom pritisku, korporacijskom, odnosno finansijskom interesu ili željama mase. Gomila reaguje emocionalno, često iracionalno, dok pojedinac mora pokušati da sačuva sposobnost razmišljanja, tvrdi Snajder.

Snajder na kraju kaže: „Ako niko od nas nije spreman da umre za slobodu, svi ćemo umreti pod tiranijom.” Danas je gotovo nestao pojam žrtve i asketizma. Savremeni sistem traži od čoveka samo da kupuje, troši i održava mehanizam profita. Zato je ova knjiga važna — ona podseća da demokratija nije večna i da se sloboda mora stalno braniti. Mi na Balkanu veoma dobro poznajemo smene autoritarnih vlasti i zato možda jasnije osećamo koliko je sloboda krhka.

Na kraju, kada pogledamo sve ratove, zločine i stradanja dvadesetog veka, čovek se zapita da li istorija uopšte može da nauči čovečanstvo nečemu. Političari se slikaju kao mirotvorci dok iza njih ostaju hiljade mrtvih ljudi i dece. Oni koji proizvode oružje kasnije dolaze da potpisuju mir. I možda je upravo to najstrašnija istina o istoriji. Da li će se to ikada promeniti? Ne znam. Ono što možete da uradite jeste da pročitate ovu knjigu i druga umna dela . To je možda neznatna stvar za sudbinu čovečanstva, ali velika za vaš lični duhovni napredak. A kada se te kapi skupe, nestaje bujica. Sloboda traži i zahteva lični preobražaj, ona uslovljava da budemo nje dostojni