Stigao je, tiho će direktor izdavača Jezero naginjući se prema piscu. Ko?, kaže pisac kratkovido naprežući oči prema publici u sali sajamskog štanda. Provokator!, veli direktor glasnije, sada držeći dlan na ustima. Gde je? Desno, u trećem redu. Ah, kaže pisac, kako se odmah nisam setio. Krivac su naočare za čitanje. U mladosti mi je, kako veliš Provokator, bio kolega u redakciji Slova! Nisam to znao, kaže direktor glasom koji nije prikrivao razočarenje. Mnogo si mlađi od mene, kaže pisac, a i Slovo se pogasilo. Davno, dodao je ravnodušno.

Uto se prisjetio razmišljanja jednog pisca: Gase se sva slova, sa njima i autentične priče. Nije imao vremena da, prije dva mjeseca, bude na njegovoj sahrani. Bila je vrućina. Pasja, rekao je kad je pogledao u termometar na balkonu. Sahrana – prijepodnevna. Porodici je poslao poruku, žao mi je i tako dalje.

Ali, o tome nije prozborio direktoru.

Eh, vajka se direkor, Slovo se ugasilo a ko njega da pogasi? Otpušten iz brojnih redakcija, kaže direktor, bane na ovakve skupove. Besan, verujem i zato što još nema dovoljno radnog staža za penziju. Matora drtina! Ima vremena napretek, pliva za vreme Sajma kao riba u vodi. Nisam razumeo, kaže pisac. Ako nisi, kaže direktor, onda ovako: muva se bezveze, sere naokolo – gde god dođe, provocira. U kom smislu?, kaže pisac. Direktor ga posmatra bez riječi, ne uspijeva da prikrije svoje čuđenje nerazumijevanjem svog brzaka riječi.

Uto im se pridružuje voditeljka. Zadihana, uz akustični dodatak visokih potpetica cipela izvinjava se što nije stigla prije. Lica razvedrenih njenom pojavom, oni je uvjeravaju da uopšte nije zakasnila. Dok ležernim pokretom ruke popravlja frizuru, smiješi im se. Potom stavlja naočare i, zakrenuvši načas lice ustranu, izvježbanim pokretima prstiju usmjerava kosu prema jednoj strani čela. Tako mlada, kaže direktor, a već vam trebaju… Ona mu iznova upućuje osmijeh. Blag, razmijevajući – na njegov pogled ka njenom dekolteu.

Juče se na štandu Citre javio za reč… Nisam u toku, kaže ona zbunjena direktorovim riječima. Oprostite, kaže on, pisac i ja pretresamo jedno važno pitanje. Nisam o tome čuo baš ništa, kaže pisac. Nisi?, čudi se direktor. Matorac ustao i, iz čista mira, govorio kako je jedini postojeći književni pravac… Koji?, pisac nije izdržao u radoznalosti. Kuhinjizam! Kako? Ku-hi-nji-zam! Po njemu, to je jedini prepoznatljivi pečat aktuelnog književnosg stvaralaštva. Dajkle, kuhinja ili kujna – po volji nam! I da sa kuhinjizmom podruku korača klanovizam. Okolo cveta estrada, pevaljke pevaju i dupetom, ali ni pisci ništa nisu bolji. Provokator, kažem ti lepo. On misli kako treba da prošetamo s fenjerom u podne po Terazijama i Knez-Mihajlovoj da bismo našli pero čije će barem dve-tri priče preživeti ovo naše vreme. I ne samo kod nas, on tvrdi da ni vajna Evropa nije ništa bolja. Dakle, kaže pisac, i tamo klanovi i kuhinje! Baš tako, kaže direktor, ma… Ima on previše vremena. Seče čovo dlaku uzduž.

Voditeljka sramežljivo lupne rukom o stol. Oprostite, kaže ona, o kome je reč? Videćete, kaže direktor nervoznim glasom, verujem da ćete to zaista uskoro videti. Ah, kaže ona, znači: uveriću se na licu mesta?

Direktor klimne glavom, nekoliko puta. Potvrdno.

Neka ga, kaže pisac. To je lako reći, kaže direktor, malo teže podnositi. Nije on sav svoj, ali ti se ne plaši i ne nasedaj kad on uzme reč. Naravno, kaže pisac, al… Zašto da se bojim? Pisao je lepo o dva moja romana. Ma nemoj, kaže direktor, nisam znao. Lepo od njega, barem to. Znači, omakne mu se neka dobra!

Iz razgovora ih trgne voditeljkino kuckanje o glavu mikrofona.

Poštovani, kaže voditeljka, vreme je da započnemo naš popodnevni susret. Lepo je što ste danas, ovog sajamskog popodneva, tako brojni u sali štanda Jezera, gde možete videti i nabaviti sva aktuelna izdanja ove ugledne izdavačke kuće. A sada – imam čast i zadovoljstvo da vam u ovoj, kao što i sami znate zaista specijalnoj prilici na Sajmu knjiga, predstavim našeg, već i u svetu poznatog pisca…

Direktor joj daje znak. Njegovi srednjak i kažiprst: makaze. Kako ne bi bile vidljive prisutnima, on je te makaze prikrio dlanom druge ruke.

Pisac će nam sam, kaže voditeljka prikrivajući zbunjenost, kako je ponajbolje, navesti naslove svojih dela prevedenih u svetu. Samo da pre tog važnog trenutka dodam: danas je gospodin direktor Jezera dao vrlo značajnu, da i to dodam – lepu izjavu, kako ovde prisutni pisac, odnedavno obavlja jednu vrlo odgovornu dužnost u jednoj od najstarijih kulturnih institucija naše, da i to dodam – lepe, prelepe otadžbine. Treba li da vam kažem u kojoj instituciji, da kažem: broj jedan, on je sada broj jedan? Ne, odgovara ona sama, nije potrebno, o tome je kolala vest na svim televizijskim kanalima, na svim relevantnim informativnim on line izvorima, a o štampi, dnevnoj, nedeljnoj i tako dalje, ne treba ni da govorim. Bilo je, naravno, reči i o patriotskom gestu: pisac je imao lepu predavačku karijeru… Ah, već znate gde – tamo gde mnogo ko od nas sanja da bude prisutan, uz to još i poznat. Ali, vreme je da dam reč cenjenom piscu, naravno i gospodinu direktoru, da dodam – sa velikim, znate, zadovoljstvom.

Pisac govori – detaljno, o svom prvom romanu, toliko i toliko prevoda na te i te jezike, zatim o drugom, trećem, četvrtom i, svima ostalim prevedenim na toliko-i-toliko jezika. Naravno, i o pretposljednjem romanu koji je preveden na petnaest jezika.

Ugovor za roman o kojem je danas reč, već sam potpisao sa, eto ni sam se sada ne sećam: sa tri, četiri, možda i pet izdavača. Naravno, dodaje, iz raznih zemalja. Sada, kao što je red, dajem reč direktoru Jezera, izdavača koji je objavio moj posljednji roman, u kojem sam, dakle kao pisac, dao glas jednom liku na koji su se, onomad, dakle u relativno dalekoj prošlosti, bili spustili svi utezi istorije. Lik je ženski, pa se nadam da će mojim stopama krenuti još pisaca. Muškaraca, dakle.

Dobar dan svima, kaže direktor, drago mi je što ste danas ovde prisutni, rekao bih do poslednje stolice! Pređimo odmah na stvar. Jezero je sa velikim zadovoljstvom objavilo ovaj roman, i to u svojoj najprestižnijoj narativnoj ogrlici, tako da niko više ne može zlobno tvrditi kako je njegov autor naš jedini pisac kojeg nismo objavili.

Pardon!, uzvikne Provokator. Rekoste li: naš jedini pisac kojeg nismo objavili? Molim vas lepo, upozori ga vodteljka, da sva pitanja ostavite za kraj susreta. Jel’ zato, lepojko, što ima kraja za susrete ali ga nema za naše književno mediokritetstvo?, dovikne Provokator, sada već stojeći. Molim vas lepo, kaže ona, lepo vi to i sve ostalo za kraj. Beže mi misli, kaže Provokator sjedajući na stolicu, pa se plašim da će mi pobeći činjenica koja govori kao svetlo dana o oholosti Jezera. I o tome, kaže voditeljka, kasnije – i demokratski. Lepo vi to zborite, lepojko. I lepe zube imate, i lepo ih sunčate. Komplimenti! Samo me… Provokator zastane vadeći maramicu da obriše nos. Čudi me samo da ni od koga od ovde prisutnih nisam čuo glaska protiv kad je gos’n direktor to odvalio. Jesu li ti njegovi i oni koji Jezero nije objavilo? Kasnije, kaže voditeljka ali sada nervozno treperava glasa, kasnije o tome! Završio sam, dakle – nema kasnije! Samo me je zanimalo ima li još onih koji u glavi imaju dva-tri točkića, makar i nepodmazana, da se pokrenu kad čuju takve izjave? Idemo dalje, gospodine?, kaže voditeljka. Naravno, kaže Provokator.

Direktor se nakašlje. Ispod dlana veli piscu: Gle, seronja se lepo naklatio na mene! Kašljete, gos’n direktore, javi se Provokator, kao u nekoj sklepanoj teve seriji, u kojoj ne vidimo inspicijenta. Inspicijent?, kaže tiho voditeljka. Ne mogu se setiti ko to beše, kaže direktor. To je onaj koji gura glumce u kadar, kaže pisac kroz prste ljevice na ustima. Gura glumce?, kaže direktor, majku mu, kako se ne setih, pa da! Molim vas, obraća se voditeljka Provokatoru, molim vas! Lepojko, kaže on, sluga ponizan! Zaliven! Ali… Samo i samo… Zbog vas i lepih vam zuba! Svaka čast.

Naša kuća, kaže direktor, u saradnji sa još jednim značajnim izdavačem, već je saglasna sa projektom izabranih dela našeg pisca, ovde prisutnog, da iz godine u godinu objavljuje sve što on napiše… Biće to izabrana dela…

Opet ustaje on, Provokator.

Stan malo, gos’n direktore! Jel’ to unapred sve dobro što će naš pisac, ovde prisutan napisati? Zašto izabrana? Pa to nisu sabrana, pardon: sabiruća dela! Šta je to? Bjanko ček? Da sam juče krepao, danas ne bih znao koliko je Jezero vidovito! Baba Vanga bi vam pozavidela! A ovdje, tišina! U Zagrebu je na jednu namještaljku, nedavno, neko bacio stolicu prema stolu za kojim je sjedio žiri. Zajedno sa piscem! A ovdje?

Među prisutnima – muk. Pisac mijenja naočale, uzima druge iz futrole. Posmatra Provokatora, žmirkavo. (Grč na lijevom obrazu, koji mu je usta iskrenuo u gadljiv osmijeh vide samo voditeljka i direktor? Uloga naratora nije perfektna. On mora ostaviti mogućnost pretpostavke i čitaocu ove, sve u svemu, dokumentarne priče.)

To je dalekovidan projekt, kaže direktor. (Osmijeh lica koje ima nadmoć ne nedostaje mu ni u jednom detalju. Tjelesnom, naravno. On svakog drugog dana odlazi u teretanu. Tamo radi već što se tamo radi, tako bi zapisao neki pisac koji drži i do najsitnijih detalja u dokumentarnoj priči. Pa bi naveo sve vježbe, posebno one za ravan trbuh. )

Videći da Provokator sjedi tamo gdje jeste ( svaki lik treba da bude na svom mjestu, već prema teatru priče), pisac veli da, in medias res, on nema mnogo toga da kaže, napisao je sta je trebalo, po njemu, da napiše, a izdavač je poslovni subjekt. Ima prava da objavljuje koga i kako hoće. (Vidi li Provokator da većina prisutnih odobrava piščeve riječi? To ne znamo jer onaj koji piše ovu priču čini to na osnovu pisma jednog svog gimnazijskog druga, koji je bio prisutan na tom književnom susretu, a o tome nema ni riječi u pomenutom pismu.)

Da se vratimo stvarnosti, kaže direktor. Molim našeg dragog pisca da nam ukratko kaže ko je njegov glavni lik u ovom romanu o kojem će se nadaleko čuti!

Ovako, kaže pisac mijenjajući naočale. Dao sam glas jednoj ženi zbog istorijske nepravde prema ženama. Svi znamo koliko su žene morale potiskivati svoje stavove. I ćutati o njima, što nije…

Momenat!

Opet on!, pokrivajući mikrofon dlanom nervozno šapne voditeljka. Pustite ga, kaže pisac, neka govori. Malo previše smo ga pustili, doda direktor, kao u staroj priči: pusti petla na prag, a on… Pokrijte mikrofon!, dobaci mu voditeljka. Kasno je, kaže Provokator ustajući sa stolice, ali petao svejedno ima jedno pitanje za pisca. Recite!, kaže pisac. Grad je veliki, kaže Provokator, nekad mi se čini – prašuma. Ali glasovi su brzi poput kolibrija i, naravno, sa lakoćom skakuću sa grane na granu. Je li istina da će taj vaš roman uskoro biti nagrađen? Ne znam kakvi su to glasovi, kaže pisac, ali će prije biti da su glasine. Glas je glasina samo kada je nepotvrđen!, kaže Provokator. Ako bude nagrađen, onda… Onda ovdje zaista nedostaje stolica koje lete! Idemo dalje, ubaci se voditeljka u njihov dijalog, možemo? Možete, kaže Provokator, i to dalje je uvijek bliže našim mutnim vodama. O čemu on priča?, šapne voditeljka.

Ćute i direktor i pisac – potonji mijenja naočale.

Kad već svi ćutite, kaže Provokator, samo da upitam pisca: Ako budete nagrađeni Tajnom plavog kvadrata, jer ste u svoj roman ubacili referencu na jednog našeg pisca koji je taj kvadrat ovekovečio, i bez sumnje bio pisac, hoće li se glasina pretvoriti u glas? Kao što se konj – beše li to kod Pikasa? – pretvorio u palmu. Možda palma u konja? Nije važno! Ne znam o čemu govorite, kaže pisac nastojeći da nijedan slog ne izgovori glasnije. Vreme je veliki džentlmen, kaže Provokator, isto za sve: za pisce koji se kite nagradama kao seoska mlada drangulijama i za pisce koji rade u tišini i, dok rade, ne misle na nagrade, i za čitaoce kojih je sve manje i sve manje razmišljaju o pročitanom, i za izdavače koji bi poštenije radili kad bi proizvodili dimljene kobasice… Dakle, vreme će nam džentlmenski pokazati ko je u pravu, pisac kojeg su konačno ujezerili ili ja, a sve kroz… Zastavši, doda: Kroz trideset sedam dana!

Okrenuvši se prema prisutnima, tri puta pokazuje deset prstiju, zatim sedam.

A sada, kaže voditeljka, nastavljamo! Gde sam stao?, kaže joj tiho pisac. Ako se ne varam, govorili ste o ženama, o njihovim potiskivanim stavovima. Kucnuvši kažiprstom o svoj mikrofon, pisac nastavlja: Moj glavni lik je zapravo Don Kihot. Naravno, ženski. Ta žena otkriva načine kako da opstane u onom vremenu prilagođavajući se okolnostima i nastojeći da preživi…

Stop!, Provokator odskoči sa stolice, kao da je na onoj dasci u gimnastičkoj sali. Stop! Gospodo! Jestel’ čuli?

Tajac. Zbunjeno bacivši brz pogled ka direktoru i piscu, voditeljka skloni kosu palu na desno oko. Prinosi mikrofon ustima.

Lepojko, samo pola minute!, kaže Provokator. Jel’ ovde ima žive duše i neporavnata mozga da krikne: Možda je krepao Servantes, ali zar je krepao i Don Kihot? Možda Servantes jeste, ali nisu krepale stolice!

U čemu je problem?, plane direktor.

A šta reče, božji slepče! , dovikne Provokator načinivši tri-četiri korak prema stolu učesnika susreta. To ne bi reklo ni Sančovo četveronožno prevozno sredstvo iz romana koji naš pisac unapred napisanih sabranih dela ili nije ni čitao, ili nije ništa iz tog romana poneo u svojim bisagama! To ste, pišče, doneli u bisagama iz Amerike? Tamo ste predavali literaturu, jel’ tako? Bez vređanja, javi se voditeljka, molim lepo! Jel’ vređanje, lepojko, ako citiram profesora… Samo časak, profesora… Cvetkovića, da njega! Kad se vratio iz Amerike izjavio je da su tamo fakultetski kriteriji na nivou zahteva maturantima u bivšim jugoslavensnskim gimnazijama! Sećate li se Dedijera? Ah, zašto biste ga se sećali? On je davno rekao američkim studentima da malo dobijaju koliko plaćaju školarine!

Uto se neko nakašlje, usiljeno a gromko.

De, javi se neki glas iz posljednjeg reda, ne cepajmo dlaku uzduž: objasnite nam vi u čemu je stvar! Odmah ću, i to besplatno!, kaže Provokator. Da se Don Kihot prilagođavao…

Provokator zastane, kao da mu je ponestalo snage u grlu.

Da se Don Kihot prilagođavao…?, javi se ona glas. Nestrpljivo.

Provokator, nakon pogleda uperenog prema svima, prozbori: Eh, ne može baš sve da vam se ponudi na tacni! Nismo u kinu u kojem se prikazuju filmovi za ptičje mozgove. Znate li ko je to rekao?

Tajac, iznova. Dug. Provokator izlazi iz paviljona ćutke.

(Iz rukopisa  zbirke kratkih priča o savremenim  piscima,  izdavačima  i umjetnicima Divni časi nadahnuća, u kojoj su sva imena izmišljena ali činjenice nažalost nisu.)