Razgovarao: Marijan Grakalić

Moguće je kako uvijek negdje postoji neko mjesto gdje bi čovjek želio biti a nije, pa se nada ako već nije tamo da onda do njega ponekad dođe glas o tome mjestu, možda i neka slika ili priča, moguće čak i pjesma. Uostalom, literatura je svijet koji nema drugu domovinu osim čitatelja, a kada čitam pjesme ili priče Jelene Lengold postajem stanovnikom njenog nadahnuća. Kada je krajem prošle godine upravo njoj za knjigu priča “Vašarski mađioničar” dodijeljena prestižna Europsku nagradu za književnost, priznanje koje su ustanovili Europski savjet pisaca, Europska federacija izdavača i Europska federacija knjižara i distributera pod pokroviteljstvom Europske komisije, nije da se nije pojavila bojazan kako će sada odjednom jedan golemi broj ljudi uči u njene priče i pjesme i odnijeti ih podalje od onog bunara teških riječi koji me je ustvari iskrenošću silno privukao. No, pomislim tada i na to da će zasigurno još nešto napisati i da nije na odmet da nas tom književnom arhipelagu ustvari bude što više, ne zato da bi se bavili nekim nemogućim poslom već jednostavno zato što poezije nikada i nije suviše. Nekako mi za poete i pisce zato i nije milo isticati jesu li negdje poznati ili nisu, jer tu je prepoznavanje literature ipak mnogo važnija stvar. No, kako sam siguran da kod nas mnogi ne znaju književnost Jelene Lengold navodim kako je ona suvremena srpska književnica i pjesnikinja, te da je godinama radila kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Njene knjige pjesama su: Raspad botanike (1982), Vreteno (1984), Podneblje maka (1986), Prolazak anđela (1989), Sličice iz života kapelmajstora (1991), te Bunar tekih reči (2011).Napisala je knjige priča: Pokisli lavovi (1994), Lift (1999), Vašarski mađioničar (2008, 2009) i Pretesteriši me (2009), te roman Baltimor (2003), a živi sa suprugom Aleksandrom Baljkom, čuvenim beogradskim piscem aforizama i satira. Njena proza prevedena je na francuski, bugarski, engleski, njemački, norveški, talijanski i slovenski jezik, dok joj se i pjesme i priče nalaze u više antologija i izbora iz suvremene srpske književnosti.

Grakalić :Listajući novine i čitajući po Internetu može se zaključiti kako si po dobivanju Europske nagrade za književnost svakako zauzela značajno medijsko mjesto u srpskoj kulturnoj javnosti, pa i šire. Mislim tu i na to što svojim pisanjem sudjeluješ u programu Maribora kao europskog grada kulture, te dakako i u pogledu prijevoda tvojih knjiga na druge jezike. Meni je ustvari uživanje čitati tvoje pjesme u izvornom obliku i ne vidim nikakve potreba za tim da se recimo prevedu jer se sve savršeno razumije. No, u Hrvatskoj gotovo da do sada i nije bilo nekog odjeka glede tvog stvaralaštva i već spomenutog priznanja, pa zato ovaj razgovor i jeste ustvari pionirski pokušaj da te se predstavi našoj javnosti. Što bi poručila svojim potencijalnim čitateljima ovdje?

Lengold: Lepo je od tebe što činiš taj pionirski pokušaj! Hrvatska i ja se uživo nismo srele duže od 20 godina, još od vremena kada sam dolazila, kao mlada pesnikinja, na Goranovo proljeće. Ali, što bi rekao Arsen Dedić, “Zagreb i ja se volimo tajno”, pa tako potencijalnim hrvatskim čitaocima mogu samo da kažem da sam oduvek veoma volela i cenila hrvatsku književnu scenu, a Zvonimir Golob je jedan od mojih omiljenih pesnika. Poslednja priča u mojoj nagrađenoj zbirci je svojevrsni omaž upravo Golobovoj knjizi “Grlice u šumi”. A stihovi Stanka Vraza moto su jedne od pesama u mojoj zbirci pesama.

Što se tiče prevođenja između srpskog i hrvatskog jezika, svi znamo da je to ponajmanje književna tema. To je stvar vulgarnog shvatanja politike, i time zaista ne želim da se bavim. Ja sam u svojim pesmama recimo koristila reč glasovir jer mi se činila lepšom nego reč klavir. Naša dva jezika i naše dve kulture treba da se prožimaju, a ne da se odvajaju. Ja sam iz te priče, i drugačije uopšte ne želim da razmišljam. Mi smo male zemlje, mali jezici, nije inteligentno da jedni druge izgubimo kao tržište i kao publiku.

Grakalić: Negdje sam pročitao da pišeš priče koje zaposjednu sve kutke čitateljeve duše, pa čak i duše turobnih ljudi ili onih, možda i svih bez ostatka koji su na taj opći način ranjeni. Nekako se zbiva da tjeskobe u moderno vrijeme postaju opće raširenom pojavom. Dapače i likovi u tvojim pričama kroz tjeskobu, u ”Vašarskom mađioničaru” to su likovi žena, pronalaze način da i sebi i drugima budu zanimljivi odnosno uvjerljivi. Što misliš o toj povezanosti osobne izloženosti svakoj vrsti ranjivosti i autentičnog književnog djela.

Lengold: Mislim da nema univerzalnog odgovora na ovo pitanje. Možda postoje neki pisci koji pišu iz pozicije potpune udaljenosti od sveta, potpune distance. U teoriji, mogući su takvi slučajevi. Ali u praksi, znam mnogo više pisaca koji žive svoju svakodnevnu izloženost, svoju ranjivost, svoju preosetljivost, svoju nesposobnost da nađu mesto bezbedne distance, i onda iz te pozicije – da se patetično izrazim – pozicije ranjene zveri, pišu svoja dela. Ja spadam u te ljude, u punoj meri. Svaku svoju knjigu, svaki redak u njoj, svaku reč, svako saznanje i svaki uvid, platila sam nekom ličnom ranom, koja je istinski bolela. To ne znači da pišem autobiografski, ali životni uvid jeste i mora biti autentičan. Ličnu izloženost za koju pitaš, nju vidim gotovo kao nužni preduslov.

Grakalić: Zanimljivo mi je kako u naslovnoj priči upravo te zbirke priča ustvari pišeš veoma uvjerljivo iz perspektive muškog lica ne mareći za ovozemaljska ograničenja. Znam da motivi za to mogu biti različiti, ali me zanima i tvoj doživljaj takvog iskustva.

Lengold: Nije to jedina priča koju sam napisala u muškom licu, imam ih više. Imam i jednu celu zbirku pesama (“Sličice iz života kapelmajstora”) koja je napisana u muškom licu. Što se mene tiče, Animus i Anima učestvuju i sarađuju u procesu pisanja, isto onako kako postoje u meni i dok prolazim kroz život. Nažalost, malo je toga u toku jednog dana što mogu da radim samo i isključivo kao žena. Počev od banalnih stvari, od ulaženja u kola, sedanja za volan, pa do donošenja važnih životnih odluka za porodicu, mnogo toga me u svakom danu tera da uključujem i svog Animusa. Pisac ne bi smeo da bude ograničen mnogo čime. Dovoljno je što smo ograničeni jezikom, ne moramo sebe ograničavati i polom dok pišemo. Na kraju krajeva, ako iskreno uronimo u sebe, ne verujem da postoji čovek koji u svom životu ili u svojoj seksualnosti barem nekad nije pomislio kako li izgleda taj doživljaj kad se posmatra sa one druge strane.

Grakalić: U tvojim pričama često se tematizira odnos prema djetinjstvu, odnosi djece i roditelja, no čovjek često pri tome dotiče vlastite uspomene. To naravno ne znači da su takve priče nužno autobiografske, nego više upućuje na jedan odnos prema sebi samome i tome da postoji određeni stav o značenju onih nekada tako svježih mitova mladosti. Gotovo do te mjere da se pitam mogu li se oni ikada zaboraviti ili naprosto prevazići?

Lengold: Puno je mitova koji prate temu detinjstva, a jedan od najčešćih mitova je taj da je detinjstvo idilično, bezbrižno doba. Meni se nikad nije tako činilo, iako sam imala, uslovno rečeno, srećno i normalno detinjstvo, ono je ipak bilo teško i komplikovano, na onaj način na koji to jeste skoro svačije detinjstvo. Jer to je vreme kada ti skoro ništa nije jasno, kada te toliko stvari zbunjuje, kada je oko tebe previše autoriteta, kada nemaš baš mnogo svojih ličnih prava, a imaš previše želja, kada svakoga dana saznaš nešto važno i novo, a ne stižeš sve to da obradiš kako treba. To je vreme u kome malo ko ima adekvatnog sagovornika za sve što mu se dešava, i kada svako mora da pronađe neki svoj put kako će iz tog lavirintna nejasnoća, strahova i slutnji da izađe u ono što se zove odraslo doba. Mada, kad dođeš u to odraslo doba, shvatiš da se u tvojoj duši malo toga zapravo promenilo, samo su se obaveze nagomilale, i zdravlje te napušta, ali duša ti je najčešće podjednako zbunjena kao i kad si bio dete.

Grakalić: Vještina pisanja često se nastoji podvesti pod neki od nebrojenih stereotipa, no pri tome se često  zanemaruje osnovna stvar, a to je da priču treba znati i moći ispričati. Čitajući tvoje stiče se dojam jedne neobične lakoće pisanja. Zato mislim da se tebi već dogodilo gotovo sve (pričam samo…).

Lengold: Rejmond Karver je jednom napisao da se priče dešavaju samo onima koji umeju da ih ispričaju. S druge strane, Džon Irving je zapisao da je jedan od najglupljih razloga zašto o nečemu treba pisati činjenica da se to nešto zaista dogodilo. Verujem u obe ove teorije, i ne vidim ih kao suprotstavljene. Naprotiv, one se dopunjavaju. Dok sam bila samo čitalac proze, moram priznati da se nikad nisam interesovala za to koliko je u nekom književnom delu biografsko, a koliko je fikcija. Ja sam uvek sve prihvatala kao fikciju. No danas su stvari drugačije, danas je čitav svet postao jedan veliki, groteskni, reality show, pa se nekako i od pisca očekuje ne samo da piše knjige već i da iznosi svoju intimu, počev od seksi fotografije na koricama pa na dalje. Nažalost, naše su intime u najvećem broju slučajeva obične, dosadne, jednolične i tmurne. Sve to, provučeno kroz literarni kaleidoskop, dobija na značaju. Naše dosadne noći, naše usamljeničke šetnje, naši tako banalni sastanci i rastanci, sve najednom izgleda važno i neobično. Zato je, između ostalog, literatura dobra. Ona čini da obični, prirodi sasvim nebitni životi, izgledaju kao da su nešto posebno. Takvu obmanu mogu da vam podmetnu samo ljubav ili umetnost. Niko treći.

Grakalić: Već duže vrijeme postoji u književnosti tendencija koja se promatra kao ”žensko pismo”. Unatoč početnoj originalnosti toga, danas imamo situaciju da su mnoge žene pisci veoma popularni iako iza toga ne stoji uvijek i autentična literatura ili knjižena vrijednost. Što ti misliš o tome?

Lengold: Ne, o tome uopšte i ne želim da mislim, a ponajmanje javno. Svako čini ono što ume, i dotle dokle dobacuje. Ja radije mislim o ženama koje su svoje ime upisale u večnost literature, mislim o Virdžiniji Vulf, Margaret Jursenar, Elfridi Jelinek, Vislavi Šimborskoj, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić… To su žene u kojima sam prepoznavala svoje srodnosti i iz kojih sam učila svoje ženske lirike i melanholije. Isto kao i svoje borbe. Mudro je okretati se prema boljima od sebe i učiti od njih, a ne podsmevati se slabijima.

Grakalić: Neki smatraju da je kada pišeš o muškarcima u svojim djelima u pitanju ironija. Ironično mi je i to što se onda pitanje produbljuje time što se razmišlja da to možda i ne bi bilo ironije kada bi pisala o muškarcima iz nekog drugog podneblja, a onda na sve to nimalo ironično kažeš da jedva što znaš i o domaćima a kamo li o nekim drugima (muškarcima). Ustvari, što je s njima?

Lengold: Ironija je odraz slabosti, što ja u jednoj od svojih priča i priznajem. Ironijom se čovek služi onda kada izgubi sve razumne argumente, a tlo mu se pod nogama polako, ali sigurno, izmiče. Mislim da u mojim pričama najmanje od svega ima ironije, ali pošto su i muškarci, verovali ili ne, sazdani od osećanja, njima izgleda ponekad i to malo ironije zasmeta. Ipak, ja ne volim da me svrstavaju u pisce koji ratuju sa bilo kim. Bila bi to onda programska književnost, a toga se istinski užasavam. Nešto je naravno i u oku posmatrača, odnosno u ključu u kom ćete priču čitati. Jednu istu priču možete doživeti kao nežnu ljubavnu ili kao feministički pamflet. Sve zavisi koliko ste spremni, kao čitalac, da pogledate u sopstvene slabosti. Jer, ja uglavnom o tim slabostima i pišem.

Grakalić: Postoji jedan introspektivni moment kojeg sadrže tvoja djela, on je ponekad dosjetljiv, ponekad letargičan ali često i izravan. Ogole se razne relacije među ljudima ne samo kako bi se izbjegla njihova nepotrebna mistifikacija, već i zato da bi na izravniji način reklo ono što je u suštini same stvari. Pri tome mislim na rastanke i odlaske, teme koje su po sebi tužne ali i izvor inspiracije.

Lengold: Mistifikacija se može vršiti na razne načine, umotavanjem u velove ili pak ogoljavanjem. Ovaj drugi postupak mistifikuje samu suštinu, a ne tajnu. Ja sam se trudila da sve u svom životu pojednostavim, i istovremeno sve sam mistifikovala do maksimuma. Od ljudi koje sam volela napravila sam kultove, a od nekoliko mesta koja su mi u životu značila nešto, napravila sam u svom srcu hramove. Pa ipak, kada pišem, kada svoje junake vodim kroz njihove živote, svesna sam da kontakt sa čitaocem može da se ostvari jedino tako što ćemo pokazati, i oni i ja, svaki svoj ožiljak i sve svoje halucinacije. Nije nam uvek prijatno, ni meni, ni junacima. Ne uživamo uvek u tome. Ali, takav je to posao, pomalo prljav, nimalo zdrav. Zamislite domaćicu koja svakoga dana iznosi dušeke, jastuke, jorgane i tepihe na sunce i lupa ih praherom, guši se prašinom, izbacuje grinje i provetrava sve to. Ja to radim svakoga dana, čitavog života. Gušim se u sopstvenoj prašini, i zatim uživam u mirisu svežeg i osunčanog. I tako stalno, te se stvari neprestano smenjuju. Nema odmora od toga, do smrti. S tim sam se pomirila.

Grakalić: Tvoja posljednja knjiga je zbirka pjesama “Bunar teških reći”, koja se pojavila krajem godine dvadeset godina nakon prethodne zbirke, oduševljava jednostavnošću i jednim gotovo nostalgičnom dojmom da se radi o stvarima koje se više neće dogoditi, kao što se da parafraziram neće niti ponoviti odlazak u manastir Plava zvezda u kojem postoje, ili su nekad postojale, stepenice što vode u onaj svijet kao i tišina.

Lengold: Reči su uglavnom jednostavne. Misao je ta koja je komplikovana. Dozvoljeno je, čak i poželjno, komplikovane stvari kazati jednostavnim rečima. Mene su, priznajem, užasno umorili hermetični pesnici, postmodernisti, prezahtevni pisci na čijim knjigama piše “ova knjiga očekuje angažovanog čitaoca”, umorili su me autori instalacija, projekata, svi ti loši trbuhozborzi koje niko ne razume, pa ni oni sami sebe. Ponekad mi se čini da moderna umetnost postoji samo da bi umetnički kritičari imali šta da rade i da izmišljaju kojekakva tumačenja tamo gde ih nema i o nečemu što zapravo u tom delu nikada nije ni postojalo. Jednostavnost koju sam ponudila u svojoj knjizi jeste moj odgovor na to.

Grakalić: Izjavila si kako je današnje doba u književnosti koja se događa u Srbiji doba romana, iako priznaješ snažnu opčinjenost formom, mogućnostima i značenjem koje posjeduju priče. No, tvoj roman ”Baltimor” ipak nije samo produkt rutine i upornosti, on je sve samo ne predah u tvom stvaranju.

Lengold: Svi književni rodovi su podjednako vredni i značajni. Ali naravno za svakog pisca je bitno da zna u kom od tih rodova sebe najbolje iskazuje. Za mene je to ponajviše bila priča, ali i poezija. Roman ponajmanje odgovara mom nestrpljivom karakteru, roman zahteva jedan drugačiji sklop ličnosti od mog. Ali, i tu sam se pomalo oprobala. Možda će mi to još nekada poći za rukom, jer kako godine odmiču, moje se strpljenje jača.

Grakalić: Kakav je tvoj stav o suvremenoj književnoj produkciji u Srbiji, i kako ocjenjuješ položaj pisca u društvu. Kod nas se nedavno pojavila inicijativa ”učinimo pisce vidljivima” s namjerom da se aktualizira problem egzistencije pisaca koji su često osuđeni da svašta rade kako bi preživjeli. Nekako je dojam da literatura suviše trpi.

Lengold: Možeš li uopšte da zamisliš umetnika koji ne trpi? Ili čoveka koji ne trpi? Pesnika koji ne trpi? Ljubavnika koji ne trpi? Ženu na porodu koja ne trpi? Vrhunskog sportistu koji ne trpi? Da li bi tako nešto uopšte bilo moguće? Ja u to ne verujem. Umetnost, pre svega, uopšte nije nešto što će ikada biti razumljivo i dostupno širokim narodnim masama. Umetnost je nadgradnja duha, umetnost je čisti elitizam. Pripadnost tom elitizmu, ili kazna za pripadanje tom elitizmu, jeste to trpljenje. Ja ovaj pečat nosim sa radošću i ponosom. Umetnost mi uzvraća na sebi svojstven način ono što ja za nju činim. Ona nije moj sponzor ni hranitelj, ona je moj fantastični ljubavnik! Kad me zadovolji, umetnost ode i ostavi me ponovo samu. Nije njena briga od čega ću platiti struju, umetnost se ne bavi takvim banalnostima.