Razgovarao: Marijan Grakalić

Jasna Ćirić predsjednik je Jevrejske općine u Nišu, i zasigurno je jedan od najmarljivijih istraživač židovske povijesti i kulture na prostorima bivše Jugoslavije. Prikupila je golemu dokumentaciju o životu i stradavanju Židova, te napisala desetak knjiga i nebrojene članke koji tematiziraju sudbinu jednog naroda koji je doživio strašnu sudbinu u Europi. Prije nekoliko godina nagrađena je za svoj rad Megilom za doprinos u očuvanju tradicije od strane Jevrejske zajednice u Srbiji, a u Zagrebu često gostuje u Židovskoj općini gdje drži veoma zapažena predavanja. Susret s Jasnom bio je dogovoren već prije, ali se nekom nezgodom izjalovio. Ovaj puta nisam je želio pustiti sve dok mi ne ispriča svoju priču.

Grakalić: U medijima kada pišu o tebi često te nazivaju ”čuvarom jevrejske istorije”, ustvari kada se sve pogleda što si napravila to je jedan ogroman historiografski posao bilježenja života i kulture Židova na jednom velikom prostoru koji osim Srbije obuhvaća i Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju, Hrvatsku kao i druge zemlje regije. To je golemi životni zadatak.

Jasna Ćirić: Ja sam istoričar amater koji radi na istraživanju i čuvanju historijske i kulturne baštine Jeverja na prostorima bivše Jugoslavije. a moj web site koji se bavi ovom temom http://elmundosefarad.wikidot.com ima 20.000 stranica. Objavila sam više knjiga o jevrejskoj povijesti i kulturi, kao i jevrejskim porodicama i pojedinim ličnostima. Poslednjih 18 godina predsednik sam Jevrejske opštine u Nišu.

Grakalić: Ti si potomak jedne od dvije židovske obitelji, obitelji Hajon, koja je krijući se pod prezimenom Marković preživjela Drugi svjetski rat u Nišu.

Jasna Ćirić: Moja majka Julijana Hajon Čirić rodjena je 01. 06. 1920. godine u Zvorniku od oca Arona Hajona i majke Sofije rodjene Blam. Imala je četvoro braće i sestru. Sa roditeljima krila se pod tuđim imenom u Nišu sve do oslobodjenja. Kasnije se udala za Ratomira Ćirića iz Niša i bila je sa njim u srećnom braku 32 godine, sve do njegove smrti 1980. U tom braku rodila je dvoje dece, mog brata  Emila i mene. Majka mi je umrla je 1998.

Njen otac Aron Hajon, rodjen je u Kozluku 1884, a majka Sofija Blam u Zvorniku 1889. Venčali su se po jevrejskom zakonu, 1910. u sinagogi u Zvorniku i u braku izrodili šestoro dece: Henriha, Bracu, Emila, Isidora, Matildu i moju majku Julijanu. Aron Hajon je u Zvorniku bio trgovac, a zatim je otvorio kafanu u kojoj nije prodavao alkohol. Uz to, Jevrejima je izdavao sobe. 1939. godine sa porodicom prelazi da živi u Beograd gde je držao kafanu “Složna braća” u Njegoševoj ulici. Aronova i Sofijina deca, Henrih i Braco umrli su još kao mali, dok je ostatak porodice srećno živeo u Beogradu sve do 6.aprila 1941 godine.

Tada je počeo Drugi svetski rat. Našu porodicu nije mimoišla tragična sudbina miliona Jevreja stradalih u vreme nacizma. Emil i Isidor ubijeni su kod Šapca 14.januara 1942. godine. Grob im se ne zna. Ostali članovi porodice ubijeni su u Jasenovcu, Đurincima i na Sajmištu.

Medjutim, život ponekad zna da bude poput lutrije. Tako je moja četveročlana porodica Hajon  (Aron, Sofija, Matilda i Julijana), uspela da izbegne opšte tragičnu jevrejsku sudbinu.

Rat ih je zatekao u Beogradu, nakon čega su sledila bežanja i skrivanja. Prvo u Višnjici kod Beograda, zatim u Kozlukama i Loznici. Krajem prve godine rata, oko 15.decembra 1941. usledio je povratak u Beograd. Međutim, upravo tada svim beogradskim Jevrejima stiže poziv da se sa ključevima od stana, u roku od 24 časa, jave Komandi u Palmotićevoj ulici radi odlaska u logor. Od oko 12.000 beogradskih Jevreja pozivu se odazvalo zajedno sa ženama, decom i starima njih preko devet hiljada. Ostali su već bili poslani u logore ili su uspeli da pobegnu iz Beograda.

Grakalić: Strašno. Tvoji su uspjeli da izbjegnu užasnu sudbinu beogradskih Židova.

Jasna Ćirić: Da. Moja porodica se pozivu nije odazvala. Krenula je u nova bežanja, ali ovoga puta ka Nišu. Tamo nikoga nismo poznavali. Krenuli su u toku noći vozom, sa samo jednim rancem stvari, kao da su srpske izbeglice iz Bosne. Aron, Sofija i Julijana u Nišu su našli privatan smeštaj uz lažne legitimacije na imena Aca, Dara i Mirjana Marković.

Druga kćer Matilda i sestra od ujaka, Olga Blam, krile su se tu takodje sa lažnim dokumentima na imena Milena i Olga Blažić. Medjutim, bile su otkrivene. Beogradska policija je poslala poternicu niškoj policiji da uhvate te dve Jevrejke i da ih stražarno sprovedu do Beograda. Vest je stigla do njih pre policije i one su uspele da pobegnu iz Niša.
Moja porodica Marković to jest Hajon živela je u Nišu od  decembra 1941. do februara 1945. neotkrivena od Nemaca i domaćih izdajnika. Ali te četiri godine karakteriše samo jedna reč – strah.

Grakalić: Očito je to bio svakodnevni strah za preživljavanje, sigurno je bilo različitih situacija, ali i ljubavi.

Jasna Ćirić: Da. To da su Jevreji, nije smeo niko da sazna jer su od toga zavisili životi. A bilo je i legitimisanja – racija, te odvodjenja u policiju. Trebalo je sve to preživeti i ostati priseban. Sakrivali su vešto svoj identitet i prošli mnoge nedaće. Čak se desilo da je dedu Arona u Nišu prepoznao sreski upravnik iz Zvornika, ali ga je dada ubedio da je ustvari Aca Marković.

A šta reći o situaciji kada nas  je gazdarica gde su stanovali zamolila da pomognemo oko pripremanja slave. Dara je dobila zadatak da ispeče slavski kolač, a moja majka da služim na slavi. Strah je učinio svoje – Jevrejka Sofija je ispekla lep slavski kolač, a majka je lepo posluživala na slavi. Uzgred, dobila je komšijski komentar da često pere ruke: “kao da je Jevrejka”. Dakako, i gospodja Dara se nekako čudno krstila. Medjutim, moja porodica je jedna od retkih jevrejskih porodica koja nije potkazana i uhvaćena. U Nišu su preživeli rat sve vreme krijući se pod lažnim srpskim imenima.

Mirjana Marković tj. moja majka Julijana Hajon, radila je u to ratno vreme u štampariji “Car Konstantin”. Tada se, kako to često u životu biva, rodila ljubav izmedju nje i šefa štamparije Ratomira Ćirića. Tajna je morala i tada da se čuva, pa i kada je ljubav u pitanju, tajna je otkrivena tek pred njihovo venčanje 1948.Tajna da je pod imenom Mirjane Marković u stvari Julijana Hajon, bila je stvarno dugo skrivana, ali  nije ništa izmenila u njihovoj ljubavi.

Život je nekome u toku rata ispričao drugačiju priču, našoj porodici Hajon je ova priča i dugo skrivana tajna donela i život i spas.

Deda Aron umire u Nišu 1967., a baka Sofija je život završila 1973. Porodice Stefanović i Blagojević iz Beograda, koje su za vreme rata lažno svedočile da je porodica Hajon, u stvari Marković, da je moja obitelj iz Bosne a ne Jevreji, proglašene su od strane države Izrael za pravednike i nagrađene medaljom Pravednika 1998. Matilda Hajon i Olga Blam takodjer su preživele.  .

Grakalić: Pokazuje se kako je prisutnost Židovske zajednice kroz povijest i kulturu bila veoma značajna. Tako je na Filozofskom fakultetu u Beogradu u veljači 2011. održana radionica ”Jevrejska umetnost i tradicija”. U Zagrebu je isto prošle godine na Filozofskom fakultetu utemeljen Studij judaistike pod vodstvom dr. Glodsteina. Očito je kako je prisutna potreba da se prošire spoznaje o historijskoj prisutnosti Židova u našim zemljama i da se pri tome, na neki način, prekine šutnja koja je o tome dugo postojala.

Jasna Ćirić: Drugi svetski rat  je doneo veliku nesreću Jevrejima, došlo je do istrebljenja naroda koji je živeo na ovim prostorima. Takodje je doneo i nešto što se zove zaboravnost. Komšije su zaboravile da su nekada tu pored njih živeli Jevreji koji su aktivno učestvovali u društvenim zbivanjima, bili dobri trgovci, zanatlije, lekari, pisci, bankari, dobre komšije i rodjaci. Posle skoro 70 godina moj utisak je da su Jevreji na ovim prostorima zaboravljeni..

Ovakvi seminari u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni itd., ne daju da se sećanje na Jevreje zaboravi. To je jedna od mojih misija, sva moja predavanja koja radim su vezana za to da se oživi sećanje na Jevreje.

Grakalić: Židovske zajednice i općine s prostora bivše Jugoslavije uključene u projekt Mišpaha, gdje su i one iz Mađarske, Albanije, Rumunjske, Bugarske i Grčke. Radi se o jednom regionalnom povezivanju koje je dobilo i potporu Židovskog američkog komiteta. Očito je kako ovakav ”internacionalizam” može umnogome doprinijeti boljem upoznavanju sa stanjem u tim zajednicama i njihovim radu. Kao predsjednica židovske općine u Nišu zasigurno možeš reći ka kvasu iskustva ovog povezivanja.

Jasna Ćirić: Kada govorimo o projektu MIŠPAHA, tu uvek dobro prođu oni koji sede u toplim foteljama i obično svi dogovori ostaju samo na papiru i na dobrom ručku. Retko tko od visokih funkcionera i onih koji rade na regionalnom povezivanju ,,izlazi na teren,,. Mene nije dotakao projekat Mišpaha. Doduše, čitala sam o tome u jevrejskoj štampi i videla funkcionere koji vole da se slikaju. Ja sam pak za rad na terenu, a ne za priču. Osoba sam koja dokumentuje situaciju u mestima gde više ne žive Jevreji. To je izazov, a često i prava avantura. Nažalost, nema baš sluha za takve stvari i ja sve sama finansiram iz svog džepa. Ono na čemu puno radim su objavljivanja SPISKOVA ŽRTAVA JEVREJA u Drugom svetskom ratu. Isto tako u mestima gde danas oni ne žive, o njima nema tko da piše, pa pokušavam da obnovim sećanje na njih tako da postavim spomen tablu sećanja na Jevreje koji su nekad tu živeli..

Grakalić: Jedan od prvih logora u Europi i mjesto strašnog stradavanja Židova bio je Judenlager Semlin, Staro sajmište u Beogradu. Već dugo postoje inicijative da se na tome mjestu napravi memorijalni centar odnosno muzej posvećen Holokaustu. Dokle se razvila ta inicijativa?

Jasna Ćirić: Srbija nema razvijenu svest o Holokaustu, stratišta u Srbiji, mesta stradanja skoro da nisu obeležena, ne znaju ljudi mnogo o stradanju Jevreja. Držala sam zadnjih godina predavanje o Jevrejskom logoru u centru Beograda, Judenlager Semlin, Staro sajmište… Eh, obećanja je bilo, inicijative je bilo, ali ništa od toga. Uvek na papiru stoji da će se izraditi Memorijalni centar ali nažalost za sada nema ništa od toga. Ono malo spomen obeležja koje postoje danas u Srbiji skrnave se svakog dana i tragovi sećanja nestaju.

Grakalić: Ono što me uvijek fascinira kad pričam s tobom i gledam sve ono što si uradila to je poznavanje jednog ogromnog nasljeđa, ponajprije onog materijalne kulture brojnih židovskih općina. Kod tebe se izgleda nalazi jedna pozamašna građa i glede sinagoga, groblja, ritualnih kupatila i druge infrastrukture.

Jasna Ćirić: Ono što ja radim kao istraživač je sledeće: dokumentovanje sinagoga i jevrejskih groblja. U gradovima ex Jugoslavije gdje danas više ne žive Jevreji, pretražujem arhive, muzeje, katastre, razgovaram sa starim osobama, istražujem porodična stabla i spajam nekada davno razdvojene porodice. Do sada sam spojila 17 porodica. Također, stalo mi je do očuvanja istorijskog i kulturnog nasleđa Jevreja na svim prostorima naših zemalja.

Grakalić: Nekako si uspjela da Židovsko groblje u Nišu postane zaštićeno kulturno dobro u Srbiji, ali ono je i dalje izloženo vandalizmu.

Jasna Ćirić: U Srbiji pojam zaštićenog kulturnog dobra, podrazumeva da niko o tome ne brine, ni država , ni grad, ni bilo ko drugi. Proglasili su ga 2007. za kulturno dobro, i od tada kreće i pored svih mojih upozorenja , molbi i pisanja u štampi uništavanje dela groblja koje je očišćeno. Uz to na drugom delu groblja, na samom groblju žive Romi. Nevjerojatno je što im je posred groblja uvedena voda, struja, kanalizacija i telefonske linije. Direktno kroz  grobove.

Kada posle  25 godina rada oko groblja  izgubiš borbu za očuvanje ovog kulturnog dobra karakterističnog po svojoj simbolici i kabalističkim spomenicima, kada vidiš da polako nestaju svi tragovi boravka Jevreja na ovim prostorima jer njihove kuće odavno su zauzete, prodate i opljačkane, a Jevreji ubijeni, onda se upitaš šta je ostalo? Eto, čak ni groblje se ne poštuje. Tek tu i tamo bit će neki pisani trag da su postojali i radili na ovim prostorima.

Grakalić: Godine 2009. dobila si jedno visoko priznanje od Saveza jevreskih opština Srbije. Radi se o Megili koja ti je dodijeljena za veliki doprinos u radu zajednice. No, ti također sudjeluješ i u istraživanjima i radu drugih zajednica.

Jasna Ćirić: Trudim se da svima pomognem koliko mogu, đacima, studentima, magistrantima, doktorantima, muzejima, raznim udruženjima, arhivima, raznim seminarima, novinarima, kulturnim manifestacijama, svim jevrejskim zajednicama na prostoru ex YU,  moram da naglasim sve radim volonterski  tj. na dobrovoljnoj bazi bez ičije finansijske pomoći. Svoj stan sam pretvorila u dokumentacijski centar, posedujem preko  20.000 dokumenata i  35.000 fotografija, svoju dokumentaciju i fotografije, putopise, priče, rado ustupam svima koji ih zatraže. Jeste, moj rad jest vezan je za prostor regije, ali ja sam vezana za Bosnu i za svoj grad Niš.

Grakalić: Često si gost i u Zagrebu u Židovskoj općini i drugdje gdje govoriš o židovskoj povijesti i kulturi. Zanimljivi su i tvoji prilozi o raznim porodicama i njihovim sudbinama koji ponajviše ukazuju na onu ljudsku i svima dragu dimenziju života.

Jasna Ćirić: Da, raduje me što sam gost u Zagrebu, vole me i u drugim jevrejskim zajednicama. Imam posećena predavanja, novine vole tekstove o mom istraživačkom radu, moje putopise i priče vezane za mesta koja posećujem. U njima dajem neku drugu dimeziju, pa ih bar na papiru podsetim na Jevreje koji su nekada tu živeli. Da se ne zaboravi.

Ima još mnogo stvari koje radim, ali bi onda moja priča bila preglomazna i dosadna. U principu, ne volim da pričam i pišem o samoj sebi, volim da na primeru pokažem šta radim i tko sam ja. Ovako možda ima još nečeg bitnog  čega ću se setiti kasnije. Sada mi je žao što nisam beležila hronološki sve ono šta sam uradila. Bilo bi tu mnogo materijala i mnogo dobrih stvari, ali na žalost nemam vremena za takve stvari.

Nije mi žao što sam izabrala ovakav put u životu, ovakvu misiju. Znaš, nije nekada prijatno slušati tužne jevrejske sudbine, noćima se nekada posle toga ne spava. Ali, kasnije kada publikuješ takvu priču, napraviš porodično stablo, spojiš neke članove porodice koji nisu znali da su u životu, kada objaviš spisak žrtava, postaviš neku spomen tablu, dokumentuješ groblje ili sinagogu ili neki drugi objekat ili pak spasiš i preseliš  jevrejsko groblje koga je uhvatilo klizište na neku drugu lokaciju, dobiješ ipak neki osjećaj zadovoljstva i satisfakciju da si na dobrom putu.