Piše: Jelena Buljan

Ja ne volin lunjat po peškariji. Zato jedva dočekan kad oni moj pokaže volje da njuši oko banaka i čini okulističke preglede bokunima šta su naj**** digod u susidstvu našega akvatorija. Ja san o’ fine sorte pa ne volin gacat po onin mokrin pločama i gurat se pa stojin ka grofica kraj vrata o toplica, ćirin šta se to nosa po kesama. E, danas smo se lipo, hm, zah***. Nismo išli za tin da je petak. Svit se gura oko banaka ka da ćedu u najmanju ruku svi skupa danas spasit naše grišne duše jer su zavrtili ribu kroz tavu misto šnicelića.

Vrpoljin se kraj tih vrata jerbo nije da mi sad nešto vonja puno sumpor, ali čekan oće li me koji golub teškon artiljerijon kaznit za ovu moju malu zloću šta priko oka gledan kako se turaju i guraju oko kašeta. Zapinju jedni priko drugih, karaju se za deset deki gori i doli, beštimaju u bradu i naglas, vataju šoto braco poznati svit, laje čak i mali četveronožni štakor šta ga je jedna fina i naprlitana šinjorina dovela u kariranu boršu, a po onome vlažnome podu gospođica grabi u visokin bilin čizmama na plus dvadeset i nešto.

Jedva san dočekala da ovi moj dođe jer ne volin šetat po peškariji ali to ne znači da ne volin kad zavonjaju gradele. Asti miša, samo to koji put traje tamo jer dok Žila to sve povata, u takvu gužvu nekad moš bit sritan ka guz*** šta si dobija pravu kesu natrag.

I tako dok smo se kalavali niz Marmontovu, pa priko cile rive po suncu jer smo motor ostavili skroz kraj zgrade kapetanije, pušemo i stenjemo o vrućine, a ja brojin jednu za drugon šinjorinu, curu, ženu, majku i domaćicu. Capkaju onin našin lipin pločama po rivi u visoke čizme. Ništa ne može ubit volju u splitskoj dami da bude lipa. Ona će i s drobon do zuba navlačit čizmice i godinama popularne bubamara sunčane očale priko nosa. Nekad nema veze niti jel joj stoji niti jeli joj praktično.

Oči su mi skoro iskapale od pustoga svitla, ali hrabro i dalje brojin. Od ‘Male banovine’ pa sve do prolaza za Voćni trg ima brojkon i slovon dva mista za sist. U petak u 11 uri ujutro. Sidu starije žene šta su izvukle svoja odjelca kupljena biće još u Trstu, sidu mulice šta su digle tunju s predavanja, sidu fino uređene gospođe i gospoda u najboljim godinama. A sidu još i novopečene mame šta su rodile prije kojih godinu dana, skupa sa mladim tatama. Populacija od 0-99 zastupljena u svoj punini. I kad smo prošli ono kraj Bobisa pa prema parkingu za motore, i dalje nema mista za sist. Mladi konobari i konobarice trču grintavi vamo tamo, sudaraju se sa fureštima šta su počeli dolazit u grupama.

I kaže ovi moj, ma dobro šta svi oni u radno vrime side radnin danon po punim štekatima. Ali ko in doma kuva obid? E, to je priča za sebe. Ma je, nismo đeložasti šta in doma neko čini spize. Ali interesantan je ti momenat Splita. On kupuje SUV, ona shoppingira s prijama, guraju se dizajnerska kolica, piruje u Dugopolju s 200 ljudi, krštenja se slave u salama za bar 100, činu se vijađi za skijanje… ali se doma ji na zajednički bronzin. Split je ima bit uvik bija i osta grad o prežence.

Ma da je to tako samo po rivi. Da se učine ozbiljna studija o tome kakva je popunjenost štekata po cilome gradu u ure kad ne bi smilo bit pasa po cesti, svit ne bi moga virovat. Dok u drugin sredinama prometna špica bude prije nego ljudi idu na posal i kad se vraćaju, u Splitu je to oko 11 ujutro. Nemoš iglicu bacit među aute.

Suma sumarum, u Splitu svi sve imaju i niko ništa nema. A najprije se ima vrimena, a najviše se ima vrimena da se usrid radnog vrimena nađe vrimena da se iskoristi i najmanji tračak lipoga vrimena. I tako dok uvečer gledan koji dnevnik pa prikažu njih nešto šta trču po Baćama i igraju picigin mene uvati smij. Jer ništa ne može poremetit onu našu staru: Nemoš ti mene toliko malo platit koliko ja malo mogu radit.

Zato bi ja lipo poručila našemu ministru turizma da je kod nas rišija sve probleme. Furešti se moredu točat na plažu di odaberu, to je živi spas, posli se moredu rekreirat na Marjan, moredu se obrazovat okolo i unutar one naše lipe palače, a onda ih posli naši lipi stanovnici mogu navodit kako se nosit s problemima u životu. Jeli šef zahebaje? A ti ga ignoriraj pa trk na pauzu na sunce. Jeli mala penzija? Uvik se jema za kavu. Jeli bilo šta u životu, Splićani imaju odgovor na to. Trk na rivu se rikuperat. Di ćeš boljeg life coachinga. Mi se s ton diplomon rađamo. Šaka suza vrića smija… ča je život vengo… fantažija