Piše: Nemanja Rotar

Biblija: Najčitanija knjiga svih vremena. Na Zapadu je ima u svakom hotelu kraj uzglavlja, a u našim seoskim kućama po brdima, biblija stoji kraj ikone. Svako se barem jednom susretne s ovim izvorom mudrosti u životu. Ona je ključ svih naših zagonetki, u njoj se nahode misli za svačiju glavu. Biblija se ne čita kao sve druge knjige, ona treba de se živi. Ona je sveta zapovest otkrivanja božanskog u nama.

“Don Kihot” od Servantesa: Suvonjavi vitez od Mače, heroj zanosa i idealizma. Komedijant koji nas svojom ludošću učini mudrima. Ako ne posežemo za nemogućim, neće se sigurno dogoditi ni moguće stvari. Kao diskretni heroj je izjahao iz avlije jednog jutra na Rosinantu, zadovoljan i veseo, ne rekavši nikome da hita ka vetrenjačama i zapodenuo boj koji se nikada nije završio, pošto je život bez zanosa i mašte prazan kao isisana ostriga. Bez Don Kihota i Sanča sva naša životna lutanja ne bi imala nikakav smisao. Nikada ne otvoriti ovu staru knjigu, koja ima i dosadnih delova, ne proučiti njenu strašnu hrabrost i beskrajnu tugu, to znači ne prisustvovati jednom od najboljih ovaploćenja besmrtnog duha čovečanstva.

“Gargantua i Pantagruel” od Rablea: Svi ti brisoguzi, proždrljivci, neotesanci, sva prežderavanja i opijanja, bez mere, reda i ukusa, sav reski humor šereta Rablea; nije li to pravo ogledalo našeg istinskog bića, a nikako razbibriga za laku noć? Nije li upravo ta groteska i neozbiljnost, nonšalantnost ispisivanja romana, odnosno potreba da se podsmehne svemu, upravo najbolji katalizator duha? Rableov stil nam vraća hrabrost i radost postojanja, podseća nas na bezbrižna šegačenja iz detinjstva. Niko nikada u svetskoj književnosti nije prosuo toliko vitalističkog humora na jednom mestu niti bio tako prisan, iskren i toliko prijateljski raspoložen kao ovaj šašavi, a mudri Francuz. I zato treba slediti starog mastora i njegove reči: “Smej se ko hoće da bude čojstven – smeh je čoveku zaista svojstven”.

Sekspir: Posle njega preostaje samo ćutanje. Najveći dramski pisac svih vremena. Od Lira do Falstafa i natrag, ispisana saga o čoveku kakav usitunu jeste, bez ulepšavanja i podilaženja. Kamare mrtvih na kraju svake tragedije pričaju o brutalnosti života i mržnji koja buja u svetu kroz sva razdoblja. Njegovi junaci premeću po svojim usijanim glavama poslednja pitanja i bude u nama zebnju i egzistencijalni nemir. To su duboko zamišljeni danski kraljevići nad sopstvenom sudbinom, dovoljno ludi i ostrašćeni da svakog časa krenu u odlučujući dvoboj sa silama nemerljivim. “O, mržnjo, što od ljubavi si sva!”

“Philosophiae Naturalis Principia Mathematica” od Isaka Njutna: Neki podrugljivci kažu da nije bila jabuka ta koja je presudno delovala na Njutna da otkrije silu zemljine teže već nešto mnogo prizemnije, odnosno da otac klasične mehanike nije dremao pod drvetom naučnog saznanja već vršio fiziološku potrebu. Ali posto je jabuka imala edensku reputaciju, slavni fizičar se opredelio da taj drevni simbol bude glavni okidač utemeljenja zakona gravitacije. On je nakon naglog dogmatskog buđenja, posle pada jabuke, odmah koncipirao sledeće: “Prirodnim pojavama moramo pridavati jedino uzroke koji su istiniti i dovoljni da ih objasne. Stoga, istim prirodnim efektima moramo, koliko je moguće, pripisati iste uzroke.”

“Komunisticki manifest” Marksa i Engelsa: “Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni”, piše Marks u svojim čuvenim “Tezama o Fojerbahu”. Danas je ponovo jedan od najčitanijih autora. Nakon pada Berlinskog zida i sloma komunizma u Istočnom bloku, došlo je do neprimetnog sloma i neoliberalne koncepcije sveta čije posledice tek sad jasno uviđamo. Mnogi mislioci smatraju da marskistička vizija sveta nije zauvek nestala sa horizonta istorije ideja već da treba ustati u odbranu izgubljenih stvari. Izgleda da je čoveku, ipak, neophodna velika, iskupljujuća priča.

Geteov “Faust”: Veliki nemački mislilac i još veći pesnik. German od glave do pete, od snažnog nagona do kristalne misli. U svom delu “Faust” prikazao iskonsku borbu umetnika sa demonskim silama stvaralaštva. Gete je govorio: “U mojoj prirodi nema ničega demonskoga, ali ja užasno podležem demoniji”, ili “niko ne zna s kakvim se anđelom ja borim, i šta sve imam da savladam dok produkujem ono što produkujem”. Gete nije podlegao zlim dusima i ostao je mentalno zdrav do samog kraja života. Mnogi njegovi sunarodnici su tu bitku izgubili: Helderlin, Hofman, Lenau, Konrad Majer, Robert Šuman, Hugo Volf i Niče.

“Braca Karamazovi” Dostojevskog: Ovaj roman, autor je pisao kao u bunilu, gonjen nenormalnom strašću. On, zapravo, i nije stvarao romane u strogom smislu te žanrovske odrednice, već ispovesti, i to samo s jednim motivom, koji pronicljivo otkriva Isidora Sekulić: “da je genije iskonski razlog svakog bunta i zla, da je genije proklet i apsolutno sam.” Retko koji pisac na ovom svetu, možda još jedino Šekspir, ima toliku plejadu neurotičnih junaka koji nas svojim dijalozima naprosto bombarduju sa svake stranice. Romani ovog ruskog gorostasa prerastaju u velike rasprave, prevashodno o Hristu i čoveku. “Tajna ljudskog bića nije samo u življenju, nego u tom: zašto živi”, stoji zapisano na početku romana “Braća Karamazovi”.

Čarls Dikens: Ovaj romanopisac je najveća figura engleske književnosti XIX veka. Stvaralac izrazitog čovekoljublja, svedok zbivanja u dečjim sirotištima, očevidac svih nastranosti društvenog taloga Britanije onog doba, što su ga vlasti pokušavale kriti iza gustih londonskih magli. Posetilac i dobri duh siromašnih i ugnjetenih porodica koje na Božić imaju mršavu trpezu. Dikens je pisac sa ogromnom maštom i moći predosećanja. Fascinantna je njegova sposobnost da udahne opipljivi život onome što se često naziva neživim. Dikens jasno povlači demarkacionu liniju između sveta siromašnih i bogatih, a taj međuprostor naseljava vilama i duhovima. To su dva zasebna grada bez humanih načina komunikacije. Dikens traži dobru volju među ljudima i ne odustaje od ljubavi.

Danteova “Božanstvena komedija”: „Ovde ostavite svaku nadu“ piše na vratima Pakla. A da nije Dantea, Vergilija, književnosti i umetnosti, ta poruka bi visila iznad mnogih, tek začetih života. Posle Biblije najvažnija knjiga evropskog hrišćanstva. Jedno od vrlo retkih dela koja Evropljanima otkrivaju smisao svega. Dante je poslednji drevni čovek koji ne saopštava svoje individualne, takozvane misli i „ispravni“ pogled na stvari i zbivanja, on saopštava večne ideje, on govori jezikom drevne baštine.

Džonatan Svift: Jedan od najvećih mizantropa svetske književnosti. Odvratnost prosečnog čovečanstva čini da on kipti od besa. Ovaj osobenjak sa svojim mrgodnim karakterom i dijaboličnom ironijom kao da je reinkarnacija samog Heraklita Mračnog. Ta neobuzdana i neukrotiva priroda delom je, zasigurno, zasluga Irskog visogorja, ako je verovati Cvijićevoj postavci o uticaju reljefa na ljude. Svifta je rulja besramno izvređala i tako ubila u njemu svaki tračak nade da je kompromis s čovečanstvom moguć. On celoj ljudskoj rasi upućuje strašne reči prekora koje stavlja u usta Boga: „Na takve budale svoj um naterujem, prokleti bili – Bežite, ujedeni, verujem!“

Nemanj Rotar suvremeni je srpski, pisac rođen 1972. godine u Pančevu. Za roman ‘’Netrpeljivost’’ nagrađen je prestižnom književnom stipendijom Fonda “Borislav Pekić”. Završio je Filološki fakultet u Beogradu na grupi Srpki jezik sa južnoslovenskim jezicima. Osim “Netrpeljivosti” objavio je knjigu poezije “Početak sna” (1992) i knjigu priča “Katalog čitalaca” (1996), zatim romane “Buđenje zmaja” (1998), “Čuvari Balkana” (2002), “Poslednja noć na Levantu” (2004), kao i knjigu eseja “U vrtlogu samoće” (2003), te roman ‘’Dnevnik ljudoždera’’. Živi i radi u Pančevu i rado i Gradskpj biblioteci Pančevo.