Pi

še: Nemanja Rotar

”Ali ja bih voleo da vidim ljude koji bi pljunuli pod sto pre nego što bi izgovorili jednu od onih fraza od kojih sada živimo i koje su cilj i kraj svem našem glupom i beznačajnom delanju…A to ipak ne bi bilo teško, ne bi bilo tako teško! – Samo bi oči trebalo otvoriti…Ništa drugo ne bi trebalo: – samo oči otvoriti, pre nego što ih prašina sasvim zaspe…vazduh bi se pročistio, i mi bismo svi disali…disali…” (Ivan Cankar)

Kako danas, nakon više od pola veka od izlaska iz štampe, tumačimo razmišljanja Česlava Miloša izneta u kultnoj knjizi iz doba blokovske podele sveta „Zarobljeni um“? Da li su te postavke još uvek održive kada se primene na naše vreme?

Moram priznati da sam ponovo u dahu pročitao esej poljskog nobelovca o načinima mišljenja i življenja u periodu staljinističke diktature. Miloš iznosi genezu zastranjenja, kako partijske, tako i intelektualne elite u svojoj zemlji tokom ogoljene političke represije nakon Drugog svetskog rata. Autor primećuje kako su se intelektualci našli pred nesvakidašnjim izborom pristanka na prazninu, duhovnu pustoš i apsurd modernog sveta ili pristupanje proleterskim masama, koje su frenetično pronosile novu komunističku „veru“. Kasnije više i nije bilo izbora, kada se državni aparat formirao na strogim totalitarnim principima. Onda je svako „protiv“ bilo strogo sankcionisano. U takvim nehumanim, političkim terorom omeđenim uslovima postojanja, Miloš otkriva startegiju preživljavanja intelektualne elite. Ovaj fenomen svojevrsne političke mimikrije on naziva „ketman“.

Zapravo, ovaj termin autor preuzima od francuskog diplomate Žozefa Gobinoa koji ga je upotrebeio za označavanje posebne vrste verskog prerušavanja na muslimanskom Istoku, posebno razrađenog u postupcima propovednika Sadre. Kako bi sačuvao svoja izvorna uverenja (bio je sledbenik čuvenog mudraca Avicene) od budnog oka šiitskih mula i ajatolaha, zaštitnika i čuvara islamskog fundamentalizma, Sadra bi koristio najraznovrsnije oblike kamuflaže i prerušavanja najdubljih ličnih uverenja. Tako se koristio prećutkivanjem, iznošenjem dvosmislenih postavki i korišđenjem lažnih silogizama, iz kojih bi samo posvećeni u tajnu mogli da nađu izlaz. Međutim, čim bi primetio da može da istupa otvoreno, propovednik bi udarao svom žestinom po Islamu.

Ova vrsta pretvaranja uzela je maha u zemljama istočnog lagera u periodu Staljinove strahovlade. Njome su se obilato koristili intelektualci kako bi sačuvali društveni položaj, izbegli neprijatnosti policijskog progona i likvidaciju. Tako su se počeli dovijati na način propovednika Sadre, glumeći privrženost jednom totalitarnom političkom sistemu koga su suštinski, u dubini duše, prezirali. Sveopšti talas „ketmana“ i njegova učestala primena dovela je do šizovrenog rascepa ličnosti u narodnim demokratijama. Ljudi su vazda mislili jedno, a javno saopštavali nešto sasvim drugo.

Miloš se prevashodno bavi piscima u komunističkom okruženju i njihovom moralnom zastranjenju usled prekomerne potrebe za preušavanjem i licemerjem. Onaj stvaralac koji je u socijalizmu želeo porodični mir, dobru sinekuru, visoki položaj i nepomućeni ugled, morao je biti vrstan glumac i virtuoz obmane. Pred njim je stalno iskrsavala opomena: „Maskiraj se i zameći tragove“. Takva vrsta iznuđenog podaništva pod pritiskom terora razjedala je pisce i intelektualce Istočne Evrope. Pritisnuti permanentnim duhovnim nasiljem nad samima sobom i stisnuti u „političkim klještima staljinizma“, stvaraoci su tonuli u tragično stanje. Bilo je i mnoštvo onih koji su uspeli da održe status dobro plaćenih književnika, ali po cenu totalnog moralnog zastranjenja.

Iz perspektive današnjice, rađa se novi „ketman“. Pod uticajem globalne ekonomije, diktature banaka i multinacionalnih korporacija, kritička svest je smrvljena. Nastupila je plima trivijalizacije i redukcije svih sadržaja psihe. Industrija zabave detronizovala je položaj pisca koji je on zauzimao u zemljama istočnog bloka. Nema više surovih diktatora sa Velikom Pričom, već četa birokratskih službenika sa oskudnim misaonim potencijalom i morem nedotupavnih zakona i propisa.

Nekada nacionalni bardi, glasogovornici najviših instanci, perjanice najelitnijih akademskih institucija, književnici današnjice mahom su se pretvorili u skupinu jeftinih zabavljača. Skloni dobroj zaradi i ugodnom životu u okrilju modernog „stada“, prihvatili su pravila igre i počeli da pišu banalno, neretko o beznačajnim stvarima i događajima. Oni koji su želeli da ostanu dosledni u svojoj estetičkoj i moralnoj opijenosti, pristali su na preživljavanje i društvenu marginalizaciju. „Ketman“ današnjice nije više mimikrija, pošto nema razloga da se nešto krije od policije, već svesno odbacivanje svih „opasnih“, odnosno uznemirujućih sadržaja svesti koji bi potencijalnog konzumenta književnosti prenuli iz sveta lagodnosti, iz sveta koji podseća na džinovski hotel na rivijeri ili Diznilend. Ta opaka korozija ljudskosti dovela je književnike u situaciju da sve više navlače naočare za 3d projekciju holivudske, multikorporacijske, potrošačke i tržišne stvarnosti prilikom pisanja svojih dela. Dakle, literarni stvaraoci nisu više prinuđeni da šire partijske proklamacije i da željno očekuju tapšanje po ramenu visokih funkcionera. Njihova mesta u svetu političkog marketinga zaposeli su superstarovi, prevashodno pojedinci iz sveta šoubiznisa. Oni koji su početkom pedesetih godina prošlog veka koristili „ketman“ da bi opstali u sivilu jednoumlja i bili slavljeni od strane savremenika, u modernoj varijanti više ne pipaju puls partijskih glavešina, već svetine zagubljene i zaglupljene po nepreglednim hodnicima megastora. Konstanta je da su u oba slučaja književnici „ketmana“ samo oruđe u sistemu sveopšte manipulacije. Nekada je to bila moćna država i parijski vrh, a danas korporacija ili svetska banka.

Knjiga Česlava Miloša zanimljiva je i zbog još jednog razloga. Sudeći po autorovoj biografiji, odnosno diplomatskoj karijeri, neumitno je da je i sam poljski nobelovac upražnjavao „ketman“ kako bi preživeo mračna vremena. Možda je kroz ovaj esej sudio samome sebi za moralne vratolomije koje je morao preduzeti kako bi uspeo da opstane na književnoj sceni.

Sudeći po tome da je čitam po drugi put i imam potrebu da napišem ovaj tekst, zasigurno imam sličan problem kao i Miloš. Ako je esejistika postala suvišna kao neisplativa na tržištu, preostaje samo polje romana kao najpogodnije za širenje određenih ideja. Ako te ideje moraju biti simplifikovane kao bi ih neko „kupio“ neophodno je prerušavanje u niskožanrovske poetičke postavke koje obezbeđuju masovnu percepciju. Premda ni tada uspeh nije zagarantovan. Neophodna je estradizacija života, upliv u povlašćene krugove, koketiranje sa raznim klikama, dakle redukcija i gušenje istine i pogleda na svet. Neophodan je „ketman“ da bi vas to društance prihvatilo. I ponovo stvaralac vrši nasilje nad sobom kako bi mogao nekome da uputi svoj glas. U poritivnom, možete još jedino govoriti zidu.

Oni koju su obrazovani na humanističkim osnovama, doživljavaju knjiženvnost na jedan staromodan, gotovo antički način, kao luču idealizma i nepatvorene istine i imaju ogroman problem da se presvuku u kostim klovna kako bi pred premorenom trudoljubivom publikom izveli predstavu. Međutim, bojim se da im drugo ništa ne preostaje. Kod kuće, u samotnosti, prevrtaće stranice Hesioda, Dantea, Hegela i Džojsa, a na pozornici recitovati lagani vodvilj za pregaočevu laku noć. Poeziju nije moguće stvarati nakon Aušvica, mislio je Adorno, ali nije moguće ni ako se ona prodaje u megamarketu kraj gondole sa prehrambenim namirnicama i toalet papirom. Stoga, je „ketman“ ponovo, na žalost, aktuelan, da ne kažem in.