Piše: Nemanja Rotar

Gistav Flober je bio preteča onoga što će se u savremenoj teoriji književnosti nazvati smrću autora. Malo koji pisac je toliko verovao u objektivnost napisanog teksta i u nevažnost piščeve sudbine. Jednom prilikom je izrekao sledeću misao: „Čovek nije ništa, delo je sve!” Zapravo, književnike i sam čin literarnog stvaranja video je prilično turobno.

Usamljeni umetnik je očajnički tražio pravog sagovornika. Ispisao je mnoštvo stranica, a nije imao kome da ih pošalje. „Ne mogu da se utešim. Nikakve nade nemam. A, međutim, nisam smatrao sebe za onog koji veruje u napredak i čovečanstvo. Svejedno, imao sam nekih iluzija. Kakvo doba divljaštva! Kakvo uzmicanje! Ljutim se na svoje savremenike što su u meni stvorili raspoloženje nekog ljudskog skota iz XII veka”.

Možda zbog svoje istančane sposobnosti uočavanja životnih anomalija, možda zbog suviše iščašenog stava ili, napokon, preosetljivosti duha, Flober je ostao ne samo neženja već i veliki usamljenik i dobrovoljni zatočenik svog majura u Kroaseu. Lujza Kole, piščeva velika ljubav iz mladosti, s vremenom je prerasla u prijatelja, vernog korespondenta, i njihova romansa je postala samo platonska nežnost. Pisma koja joj je Gistav slao predstavljaju prvorazredna umetnička ostvarenja. I nije pisao samo njoj, već i mnogim drugim prijateljima i prijateljicama, takođe autorima, među kojima su najpoznatiji Turgenjev, Igo, Žorž Sand i Bodler.

Danas u Ruanu, ispod kipa velikom Gistavu Floberu, meštani se boćaju. Niti oni misle o geniju, niti bronzani čovek posmatra njih. Pogled mu se gubi preko katedrale i nestaje u daljini. Potpuno iznad sadašnjeg trenutka, više u dodiru s budućnošću. Više u dodiru s nama, koji imamo tu čast da možemo, nakon iščitavanja njegove maestralne knjige „Izabrana pisma”, u prevodu kritičara, esejiste i prevodioca Milana Predića (1881–1972), da dobijemo oreol blaženstva i odahnemo, makar na trenutak, od surove, provincijalne i često beznadežne stvarnosti.
(”Izabrana pisam” Gistava Flobera u rečenom prevodu objavila je nakladna kuća ”Lom”, Beograd, 2011. godine)