Piše: Nemanja Rotar

„I mi smo proživeli tiho, dan po dan, mnogo godina”, kaže na jednom mestu ruski pesnik Vasilij Rozanov. Malo kome je pošlo za rukom da netaknuto i bezbrižno projezdi kroz dvadeseti vek. Bilo je to vreme vrtoglavog napretka čovečanstva, ali i njegovih najcrnjih padova.

Bila je to era uzleta nauke i medicine, ali i razdoblje zmija u kome su ljudska prava brisali atomskim bombama i armije nesretnika slali u gasne komore.

Za Belu Hamvaša to je doba sablasti i Hegelovog braka iz interesa. Strogi nemački filozof jasno je zapovedio da se više ne smeju slušati srce, želja i osećanje, već da se sve mora podrediti Idealu.

Akademije i akcionarska društva, partije i države, sledeći njegova uputstva, proganjaju ljubavni brak sklopljen sa Životom i ozakonjuju zajednicu s velikom Idejom. Naravno da čovečanstvo nastavlja da sledi emocije krišom, a zvanično prikazuje da je u saglasju s obavezujućom Istinom, tonući u laž i samoobmanu. Iz šizofrenog odnosa prema stvarnosti razvijaju se naopaki karakteri. Hamvaš registruje nekoliko najvažnijih.

Prvi je vladar iz senke.

On poseduje majstorsko znanje za hlađenje temperature duše. On je odmeren, učen, neumoljiv, bezosećajan i racionalan. On je realni političar. Uvek na distanci, dogmata i surov zapovednik. Prevejani taktičar, nikada neposredan i spontan. Ovaj veleposednik nema nameru da spozna život izvan klišea.

Tu je i esesovac. Planktonski čovek ili uslužna budala, koja jezdi na talasima oportunizma, nikada ne misli, niti nastupa samostalno. Kreće se u masi i sklon je nasilju.

Za Hamvaša je, ipak, najinteresantniji karakter „hitrog mangupa”, koji se namnožio tokom vremena i osvojio sve meridijane, uspevši da u sebi integriše sve opačine i podlosti razdoblja. To je okoreli drski laktaš, bučni lažov i beščasni izdajnik rodne grude, virtuoz dvostrukog morala i bespoštedni haramija.

Zarad vlastitog bogaćenja spreman je da očas posla promeni pogled na svet kao uprljane gaće. Protiv njega je jedino delotvoran beli humor. Vedrina duha je nešto u čemu se sablasti epohe neumitno dave, poručuje nam mudri Hamvaš.

(„Oda XX veku”, Bela Hamvaš, Tardis, Bedograd 2009)