Piše: Nemanja Rotar

„Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?”, pita se na jednom mestu Ahmed Nurudin, glavni junak najpoznatijeg Selimovićevog romana – „Derviš i smrt”.

Zbilja, da li životno iskustvo odnosno mudrost proizilaze samo iz turobnih duhovnih odiseja ili mogu biti i plod kakvog srećnog trenutka? Možda je pitanje tragičnog ili pozitivističkog osećanja života, ipak, neraskidivo vezano za individualnu psihološku prirodu umetnika.

Oni stvaraoci koji niti svoga dela ispredaju iz senke, odnosno tmine postojanja, povazdan su melanholično i skeptično zagledani u stvarnost, ljude i događaje. Za njih kao da nema ničega vedrog, vitalističkog i ohrabrujućeg u životu, već se samo smenjuju tuga, patnja i bol.

Antropološki pesimista u našoj književnosti bio je Meša Selimović. Njegovo manje poznato prozno ostvarenje, neveliko po obimu, ali zato krcato samoćom, čamotinjom i nespokojem, jeste roman „Ostrvo”.

Već sam naziv dela upućuje na izolovanost i podvojenost u prostoru i vremenu.

Bračni par Marić provodi sumornu starost na zabačenom jadranskom otoku, tragično zaboravljen od ostatka sveta, pa i od sopstvene dece. Da egzistencijalna drama bude još veća, Ivan i Katarina nisu u stanju ni da međusobno normalno komuniciraju.

Umesto staloženog i saosećajnog dijaloga između dva stradalnika, dobijamo zgrčen, na momente vrlo otrovan jezik međusobnog obraćanja. Tako ova dva, sudbinski povezana bića, premda pod istim krovom, bitišu posve odvojeno. Autor sam kaže za svoje junake: „Kao da žive između prošlosti i budućnosti, u vremenu koje nema sebe: između tople patrijarhalne bezličnosti u kojoj je svako prisilno uklopljen u celinu i hladne savremene otuđenosti u kojoj svako nužno živi sam za sebe”.

Za Selimovićeve junake ponižavajuća starost u bedi, usred vrtloga samoće, samo odnosi sve sa sobom, poput bujice, ne ostavljajući ni trenutak za radost i smiraj. Možda stvarnost nije baš uvek takva, ali ovo delo, kao i svako uspelo umetničko ostvarenje, navodi na upitanost o sopstvenoj sudbini, ali i o životu naših bližnjih.

(„Ostrvo”, Meša Selimović, „Otokar Keršovani”, Rijeka, 1975)