Piše: Nemanja Rotar

Roman Milana Kundere „Neznanje” tekstualni eros crpi iz autorove opsednutosti idejom povratka u zavičaj. Može li se nakon mnogo godina izgnanstva čovek ponovo vratiti korenima? Kundera odlučno tvrdi: ne.

Ono što bismo zatekli nije domovina, već pregršt naših uspomena.

Prošlost, sećanje, istorija ličnih patnji, imaginarni albumi s prašnjavim fotografijama i predmeti iz mladosti nisu dovoljni da posvedoče našu egzistenciju i učine je smislenom.

Ko smo mi, zapravo, kada se nakon dvadeset godina lutanja vratimo na svoju Itaku? Ima li naš život isto značenje kao nekada? Glavni likovi u romanu, Irena i Jozef, po nacionalnosti su Česi i žive dvadeset godina u inostranstvu. Ona je svoj tegoban život nakon Plišane revolucije provodila u Parizu, dok je on svoj dom svio u Danskoj. Oboje pokušavaju da se trajno vrate u otadžbinu, ali bezuspešno. Kada se posle mnogo godina prognanstva iskrcaju na rodno tle, shvataju da tu više ne pripadaju. Za njih je sve promenjeno, oni su ljudi bez zavičaja. Proživljavaju nanovo slike i događaje iz mladosti, ali bez ukusa straha i neizvesnosti. To više nije stvarni život, nego prošlost u obliku na brzinu sklepanih vinjeta.

Da bi posvedočili postojanje, beže u davne i iščezle trenutke detinjstva i mladosti. Međutim, baš tamo nema ničega do poneke lelujave utvare, zakasnelog recidiva bujne imaginacije. Povratak je nemoguć. Povratak je poput smrti. Odisejeva Itaka više nije dom jer su duge godine lutanja presekle život u korenu. Preostala je samo uspomena da visi poput usamljene košnice nad ponorom svekolikog vremena. Emigranti su se vinuli iznad pojavnog sveta, oni su postali deo izmišljene zemlje, zemlje nastale u pričama o sopstvenoj prošlosti.

Kunderin roman „Neznanje” je pokušaj svojevrsnog umetničkog prevrednovanja problema povratka. Izgrađen je od najfinijeg proznog materijala i osećajnosti koja beskrajno pleni.

(„Neznanje”, Milan Kundera, „Stubovi kulture”, Beograd, 2000)