Piše: Nemanja Rotar

Neko je jednom zapisao da kada čitaš Čehova to je kao da provodiš tužan dan pozne jeseni. A da nije bilo ovog čarobnjaka – pripovedača, nikada ne bismo naučili kako prozna minijatura može delovati istom silinom kao i trotomni roman. Anton Pavlovič je bio jedan od najvećih boraca protiv ljudske gluposti i prosečnosti. Posedovao je veštinu da je otkriva na svakom mestu, čak i tamo gde je prikrivena, a deluje da nije. Bio je dosledan kritičar ljudske neukosti.

Međutim, to nije radio na eksplicitan način, već stilistički perfektno, zaogrnuto u humoristički šinjel.

Još u svojim prvim pripovetkama Čehov u turobnom moru banalnosti otkriva njenu tragičnomračnu šaljivost. Iza smešnih reči i situacija, koje samo naizgled deluju bezazleno, gotovo idilično, krije se jeziva moralna pustoš tadašnjeg, ali i svagdašnjeg društva. Poput odmerenog gospodina, lucidni ruski pripovedač nije nikada sebi dozvolio da naglas i otvoreno uputi reči prekora uspaljenoj svetini, nadajući se da će se ona sama dosetiti koliko je za nju korisnije da bude pristojna.

U svetskoj literaturi retko ko je tako jasno i tanano, kao Anton Pavlovič, uspeo da spozna tragičnost životnih sitnica i da ih bespoštedno i istinito književno uobliči. Svaka pripovetka ocrtava sramotnu i žalosnu sliku života u sumračnom haosu malograđanske svakodnevice.

Banalnost je za Čehova bila i ostala čovekov najveći neprijatelj. Ona je ispunila ljudske živote, stezala ih svojim grubim, teškim rukama, vukla ih ka mračnim prostranstvima u kojima večno caruju niske strasti i podlosti.

Perfekcionista kratke priče „živi” i „diše” svaki put kada se iznova čita.

Naprosto vas nagoni da poželite da budete jednostavniji, iskreniji, više svoji.

U vaš život kao da se iznenada vraća čudesna bodrost, tajni smisao. Čehovljeve očešljane misli svedoče uvek iznova da je pored dosadne, bezbrojne armije slabih ljudi prošao genijalni umetnik. Pažljiv i odmeren u nastupu, ali lucidan u zapažanju, iskreno nam je svima rekao: „Rđavo živite, gospodo!

(„Najlepše pripovetke”, Anton Pavlovič Čehov, „Lento”, Beograd, 2010)