Piše: Nemanja Rotar

Braneći jedared Marksovu filozofiju, Sartr je rekao da ona nikako ne može biti mrtva pošto su društvene okolnosti koje su je stvorile još uvek i te kako žive. To bi se isto moglo reći i za celokupno literarno delo Franca Kafke.

Praški službenik, neupadljivog izgleda, anticipirao je, možda više no ijedan drugi evropski pisac onoga vremena, izgled modernog, birokratskog, odnosno kvazidemokratskog društva, izgrađenog na represiji i permanentnom nadziranju i kažnjavanju otuđenih, uplašenih i rezigniranih pojedinaca koji su više nalik jedinkama – brojevima no stabilnim ličnostima širokog dijapazona rasuđivanja.

Paradoksalno je to da Kafka, za razliku od kolega i bliskih prijatelja pisaca, poput Maksa Broda ili Egona Ervina Kiša, nije u životu pokazivao nikakvo posebno interesovanje za politiku. Dakle, impuls za stvaranje čudesnih vizija i nadrealnih literarnih svetova nije poticao spolja, već iz dubine stvaraočeve duše, a samo genijalan um sposoban je da takve unutarnje konflikte preobrazi u umetničku viziju sveta.

Kafka je nesvesno čovečanstvu tumačio logiku užasa koja je preovladala u svim društvenim sferama. Spoznao je, zahvaljujući duboko osetljivoj psihi, kako svetom i istorijom gospodare beskonačni sukobi i sudari talasa volje, jedinstvene volje za moći. Piščeve junake hapse iz nepoznatih razloga ili se oni pretvaraju u insekte ili pak lude progonjeni sumornim vizijama, poput one o džinovskoj mesarskoj satari koja kida delove tela.

Nevidljiva, omnipotentna vlast ugnjetava pojedinca, pretvarajući čitav njegov život u beskonačan sudski proces. Svuda čelična disciplina i savršen sklad tumačenja, razlaganja, ispitivanja, svrstavanja i prepoznavanja. Sve ustanove modernog društva po svom ustrojstvu podsećaju na zatvorske: škole, kasarne i bolnice.

Kafkine pripovetke današnjem čitaocu više ne mogu delovati ni apsurdno ni nadrealno, a ni fantastično.

One predstavljaju fotografije stvarnosti u kojoj on živi.

A to znači da je „svet ispao iz zgloba”, kao što reče Hamlet.

Bojim se da je praški ekscentrik – pisac otišao korak dalje i posvedočio svojim delom kako, zapravo, više nema ni tog famoznog „zgloba”

(„Pripovetke”, Franc Kafka, „Mono i Manjana”, Beograd, 2003)