Dobro, jasno mi je da ima bezbroj, istih ovakvih,
slepih ulica koje najednom iskrsavaju
na stotinama okolnih ostrva
možda to nije taj beli zid na koji je bila oslonjena glava
ni taj prozor sa neboplavim oknima
možda to nije taj karirani čaršav
ni kavez iznad vrata, niti u kavezu ptica,
možda to nije ta viljuška ni taj tanjir
možda nikada ovaj slanik nije dotaknut
onom rukom
možda ne baš ova zelena stolica
možda nikada noga na ovom kamenom pločniku
ali, dozvolite, kada se sve to ukazalo, najednom,
nešto je u mom srcu zajaukalo
i saplelo se
nešto je javilo da baš tu, evo upravo tu,
namazano je jedno parče hleba puterom
i ostalo onako zagrizeno do pola
zauvek.

(Jelena Lengold)