Knjige američkog antropologa peruanskog podrijetla Carlosa Castanede (1925-1998) ”Učenje don Huana” (1968) ”Razdvojene stvarnosti” (1971), a kasnije i druge, od kada su se krajem šezdesetih odnosno početkom sedamdesetih pojavile u knjižarama zadobivaju gotovo kultni status. Na romansirani način Castaneda opisuje svoje susrete sa šamanom iz indijanskog plemena Jaki, don Huanom Matusom, koji ga podučava toltečkoj tradicijskoj magiji, uvodi u rituale štovanja halucinogenog kaktusa pejotla i jednom arhaičnom pogledu na svijet povezanom s duhovnim nasljeđem drevnih nomadskih plemena Amerike. Njegovi izvještaji za koje mnogi smatraju da nisu u potpunosti autentični postali su nezamjenjiv dio knjižnice svjetske kulturne revolucije s kraja šezdesetih godina koja je prezirala potrošačko društvo i tražila druge, manje institucionalne duhovnosti, kako bi se proširile granice misaonih i ljudskih sloboda. Jedno od posebnih poglavlja čini svakako radi intervju koji je s Castanedom vodio čuveni američki autor, povjesničar i tvorac pojma kontra-kulture Theodore Roszak (1933-2011) godine 1968. Ovaj čuveni kritičar američkog društva, rata u Vijetnamu i pobornik kontra-kulturne revolucije razgovara s Castanedom u doba koje prethodi čuvenom koncertu u Woodstocku, kada se među mladima ističu ideali slobodne ljubavi i druženja, a novonadošli instant kultovi mijenjaju vjersku sliku Amerike i Europe čineći je šarenijom i drugačijom. Tako ovaj razgovor svjedoči ne samo o duhovnoj pobuni koja se zbivala krajem šezdesetih godina prošlog stoljeća, već u smislu jedne medijske arheologije upućuje i na one sadržaje i iskustva kojima se i danas bave raznovrsne duhovne inicijative.

(Marijan Grakalić)

Radio intervju Theodora Roszaka s Carlosom Castanedom iz 1968. godine (Odlomak: Don Huan. ćarobnjak)

Roszak: šest godina, od 1960 – 1966, Karlos Kastaneda bio je učenik bruja iz plemena Jaki, ili čarobnjaka pod imenom don Huan. Tada je gospodin Kastaneda bio student antropologije na UCLA (Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu). Njegovo iskustvo sa don Huanom ga je odvelo u čudni svet šamanskog znanja i psihodeličnih iskustava i avantura u onome što gospodin Kastaneda zove stanjima neobične stvarnosti, od kojih su neka bila ekstremno zastrašujuća, a sva su bila fascinantna. Ta iskustva sa don Huanom su opisana u knjizi koja je objavljena ove godine u izdavačkoj kući Kalifornijskog univerziteta pod naslovom ”Učenje don Huana: Jaki put ka znanju”. Gospodin Kastaneda je danas sa nama na radio postaji KPFA i razgovaraćemo o knjizi i njegovim iskustvima sa don Huanom. Za početak da vas pitam kako vam je uspelo da sretnete tako izuzetnu ličnost, don Huana, i da li možete da nam pružite neku ideju o tome kakva je on osoba?

Castaneda: Sreo sam don Huana gotovo slučajno. 1960. sam radio, skupljao etnografske podatke o upotrebi medicinskih biljaka među Indijancima u Arizoni. I moj prijatelj koji mi je bio vodič u tom poduhvatu je čuo za don Huana. Znao je da je don Huan vrlo učen čovek u oblasti medicinskog bilja, i nameravao je da me upozna sa njim, ali nikako mu to nije uspevalo. Jednog dana, kada sam se pripremao da se vratim u Los Anđeles, desilo se da smo ga videli na autobuskoj stanici, i moj prijatelj je otišao da porazgovara sa njim. Onda me je predstavio, i ja sam počeo da pričam don Huanu da su moja interesovanja biljke, a posebno pejotl, zato što mi je neko rekao da taj starac mnogo zna o pejotlu. Razgovarali smo petnaestak minuta dok je on čekao autobus ili, tačnije, samo sam ja pričao, dok on uopšte nije govorio. Samo je povremeno gledao u mene i to mi je bilo vrlo neprijatno jer nisam ništa znao o pejotlu, a izgleda da je on to prozreo. Posle petnaestak minuta, ustao je i rekao da bih možda mogao da dođem kod njega kući, jednom prilikom, gde bismo mogli lakše da razgovaramo, i onda je otišao.

– Mislio sam da je taj pokušaj bio neuspešan jer nisam izvukao ništa iz njega. Moj prijatelj je smatrao da je to uobičajena starčeva reakcija, jer je vrlo ekscentričan. Ali ja sam se vratio posle otprilike mesec dana i počeo da ga tražim. Nisam znao gde živi, ali kasnije, kada sam saznao, otišao sam da ga posetim. Znate, u početku sam otišao kao prijatelj. Iz nekog razloga mi se svideo način na koji me je gledao na autobuskoj stanici. Postoji nešto vrlo specifično u načinu na koji on zuri u ljude. On zapravo ne zuri, obično ne gleda nikome u oči, ali ponekad to uradi, i to je vrlo neobično. Mene je više privukao taj njegov pogled nego interesovanje za antropološki rad. I tako sam odlazio kod njega i razvili smo neku vrstu prijateljstva. On ima mnogo smisla za humor, i to je olakšalo stvari.

– Koliko je godina imao starac kada ste ga upoznali?

– Oh, on je bio u poznim šezdesetim, 69 ili tako nešto.

– Vi ga u knjigama opisujete kao bruja. Možete li da nam objasnite šta to znači, i u kolikoj meri je don Huan povezan, ako je povezan, sa nekom vrstom etničke pozadine, plemenske pozadine ili je bio više vuk samotnjak?

– Reč brujo, španskog porekla, može da se prevede na različite načine, u engleskom može da znači čarobnjak, veštac, mag, travar, lekar i, naravno, šaman. Don Huan nije sebe povezivao niti se definisao ni na jedan od tih načina. On misli o sebi, možda, da je čovek od znanja.

– To je termin koji koristi, čovek od znanja?

– On kaže čovek od znanja ili neko ko zna. On to koristi naizmenično. što se tiče njegovih plemenskih veza, mislim da ih ima vrlo mnogo, mislim da je emotivno vezan za Jakije iz Sonore jer je njegov otac bio Jaki iz jednog od gradova u Sonori, jednog od Jaki gradova. Ali njegova majka je iz Arizone, tako da on ima mešovito poreklo, što ga čini prilično marginalnim čovekom. Trenutno ima porodicu u Sonori, ali on ne živi tamo. Provodi tamo deo svog vremena, rekao bih.

– Ima li on neki standardan život? Kako zarađuje za život?

– Nisam u stanju da diskutujem o tome, tačnije, ne mogu u ovom trenutku.

– Želeo bih da raščistim jednu stvar – to je nešto što sam se pitao kada sam čitao knjigu. Knjiga se dobrim delom sastoji od zapisa vaših iskustava o korišćenju biljaka i pečuraka, sa kojima vas je upoznao don Huan, i dugih razgovora sa don Huanom. Kako ste mogli, čisto tehnički, da pratite vaša iskustva tako dugi period vremena? Kako ste sve to uspevali da zabeležite?

– To izgleda teško, ali pošto je jedan deo učenja bio proces rekapitulacije svakog vašeg iskustva, da biste se setili svega što se dogodilo, pravio sam mentalne beleške svih koraka, svih stvari koje sam video, svih događaja koji su se desili za vreme stanja, recimo, proširene svesti, ili bilo kada. I onda je bilo lako da se to kasnije prevede u pisanje, zato što sam sve to imao precizno sređeno, na neki način, u svom umu. To je što se tiče samog iskustva, a pitanja i odgovore sam jednostavno beležio.

– Mogli ste da hvatate beleške, dok ste bili…

– Ne, u samom početku naše veze nikada nisam hvatao beleške. Beležio sam, ali krijući. Imao sam blokčiće u velikim džepovima svoje jakne. Obično sam pisao unutar mojih džepova. To je tehnika koju etnografi ponekad koriste kada skrivaju beleške. Kasnije, naravno, morate veoma mnogo da radite da biste dešifrovali ono što ste napisali. Ali to mora da se uradi vrlo brzo. čim imate vremena; ne smete ništa da odlažete. Ne možete da ostavite za sledeći dan, jer gubite sve. Pošto sam intenzivno radio, bio sam sposoban da zabeležim sve što se dešavalo odmah nakon samih događaja.

– Moram da kažem da su mnogi dijalozi izuzetno fascinantni kao dokumenti. Don Huanove primedbe, kao što ste primetili u svojim beleškama, imaju određenu količinu elokvencije i mašte.

– Postoji nešto važno: on je umetnik sa običnim rečima i misli o sebi kao o govorniku, iako ne voli da govori. On misli da je pričanje njegova posebna sklonost, kao što drugi ljudi od znanja imaju posebne sklonosti za pokret, ravnotežu. Njegova je pričanje. Imao sam sreće da nađem čoveka koji ima istu posebnu sklonost kao i ja.

– Jedna od najimpresivnijih stvari što se tiče knjige su izuzetni rizici koje ste preuzeli pod don Huanovim vođstvom; to jest, on vas je upoznao sa raznim hemikalijama, supstancama od kojih su neke, pretpostavljam, mogle da budu fatalne za vas, ako se ne koriste pažljivo. Kako ste došli do toga da imate dovoljno poverenja u tog čoveka, s obzirom na sve napitke koje vam je davao?

– Način na koji se to u knjizi predstavlja izgleda da preuveličava neke dramatične sekvence koje, plašim se, ne odgovaraju realnom životu. Ima ogromnih međuprostora u kojima su se dešavale obične stvari koje nisu opisivane. One se nisu našle u knjizi jer nisu spadale u sistem koji sam želeo da opišem, tako da sam ih jednostavno izbacio, razumete. Praznine između tih vrlo intenzivnih stanja govore samo o tome da sam izbacio stvari koje nisu vodile ka kreščendu. Pratio sam onaj redosled događaja koji je vodio ka dramatičnom razrešenju. Ali, u stvarnom životu, meseci i godine su prolazili između događaja, a u međuvremenu smo radili najraznovrsnije stvari. čak smo išli i u lov. Učio me je kako da ulovim divljač, postavim zamke, i to vrlo starim metodama, kao i to kako da ulovim zvečarke. Učio me je da pripremam zvečarke. I to umanjuje, vidite, nepoverenje i strah.

– Vidim. Dakle, imali ste šansu da izgradite ogromno poverenje u tog čoveka.

– Da, proveli smo mnogo vremena zajedno. Nikada mi nije govorio šta će da uradi, nikako. Kada sam shvatio, bilo je prekasno da se vratim.

– Srce knjige, najfascinantniji deo, što se mog čitanja tiče, u vezi je sa vašim iskustvima sa onim što vi zovete neobična stvarnost. Mnoga od tih iskustava opisujete vrlo ubedljivo. To su iskustva koja izgleda da su vrlo blizu demonstriranja vrednosti radnji kao što su predskazanja. Sa druge strane, imali ste vrlo živa iskustva leta ili transformisanja u različite životinjske oblike, i često sugerišete smisao nekog krajnjeg otkrića koje se dešava. Kakav smisao vidite sada u tim iskustvima kada ih posmatrate u celini? šta je bilo vredno u njima i kako je don Huan bio sposoban da kontroliše ili predvidi kakva će to iskustva biti?

– Pa, što se tiče njihovog smisla, mogao sam, zbog načina na koji sam sve to radio, da ih koristim kao temelj za, recimo, postavljanje problema u antropologiji, ali to ne znači da sam ih ja razumeo ili da ih koristim na bilo koji način. Mogu samo da ih upotrebim da bih možda konstruisao sistem. Ali, ako bih ih posmatrao sa tačke gledišta nekog ne-Evropljanina, možda šamana ili Jakija… Mislim da su iskustva dizajnirana da stvore znanje da je realnost konsenzusa samo mali deo ukupnog opsega onoga što možemo da osetimo kao stvarno. Ako bismo mogli da kodiramo stvarnost ili stimulans, kao što to radi šaman, možda bismo proširili opseg onoga što zovemo stvarnost.

– Šta hoćete da kažete time, kako to šaman, kao don Huan, kodira stimulans?

– Na primer, u ideji da čovek stvarno može da se pretvori u cvrčka, pumu ili pticu, to je, prema mojim zaključcima, način za uzimanje stimulansa i njegovo prilagođavanje. Mislim da je stimulans tu, bilo ko da uzme halucinogenu biljku ili hemikaliju proizvedenu u laboratoriji, doživeće manje-više istu distorziju. Mi to zovemo distorzija stvarnosti. Ali šamani su, mislim, kroz hiljadugodišnju praksu, naučili da reklasifikuju kodirani stimulans na drugi način. Jedini način na koji mi možemo to da klasifikujemo je halucinacija, ludilo. To je naš sistem kodifikacije. Ne možemo da zamislimo da neko može da se pretvori, na primer, u vranu.

– To je bilo vaše iskustvo pod don Huanovim vođstvom.

– Kao Evropljanin, odbijam da verujem da neko to može da uradi, vidite. Ali…

– Ali to je bio izuzetno živ doživljaj za vas…

– Pa, to je teško reći, bilo je stvarno, to je moj jedini način da to opišem. Ali ako sada posmatrate stvar, ako bi mi bilo dozvoljeno da je analiziram, ono što je on pokušavao da me nauči je drugi način kodiranja stvarnosti, drugi način za stavljanje tog doživljaja u odgovarajući okvir koji bi sve to mogao da pretvori u drugačiju interpretaciju.

– Mislim da je mesto u knjizi gde se najjasnije vide vaše i don Huanove različite orijentacije prema stvarnosti ono gde ga vi pitate o svom iskustvu letenja. I vi na ga na kraju pitate da li bi, da ste bili lancem vezani za stenu, don Huan imao osećanje da ste leteli, a njegov je odgovor bio da biste, u tom slučaju, morali da letite sa lancem i stenom.

– On je želeo da kaže da se čovek nikada stvarno ne menja. Kao Evropljaninu, moje jedinice shvatanja podešene su tako mogu da priznam samo totalnu promenu. Za mene bi promena značila da osoba totalno mutira u pticu, i to je jedini način na koji mogu to da razumem. Ali mislim da on želi da kaže nešto drugo, da misli na nešto mnogo sofisticiranije od toga. Moj sistem je vrlo primitivan, vidite, nedostaje mu sofisticiranost koju ima don Huan, i ja ne mogu tačno da shvatim šta on hoće da kaže. Na primer, čovek se nikada stvarno ne menja, ima tu još nešto, dešava se neki drugi proces.

– Da, drugačije je kada se usredsredi na to. Mislim da se sećam da je don Huanova rečenica bila: leteo si kao što čovek leti. Ali on je insistirao na tome da ste leteli.

– Da.

– Postoji još jedna njegova izuzetna izjava. U diskusiji o realnosti te epizode, on kaže: stvarnost je samo ono što si osetio.

– Uh-huh. Jea, on, don Huan, vrlo je sofisticiran mislilac. Stvarno, nije lako nositi se sa njim. Vidite, više puta sam pokušao da se rvem sa njim intelektualno, i on je uvek pobeđivao. Vrlo je lukav. Jednom mi je predstavio ideju da je sve, celokupan univerzum, samo percepcija. Kako mi percipiramo stvari. I nema činjenica, samo interpretacija. To je približno, ja ga samo parafraziram što bolje mogu. I možda je u pravu, činjenice nisu ništa drugo nego interpretacije koje naš mozak pravi od stimulansa. Tako da je sve što sam osetio, naravno, važna stvar.

– Jedan od aspekata onoga što mi zovemo stvarnost, i koji nam izgleda najznačajniji, jeste koherentnost i postojanost od iskustva do iskustva; bio sam impresioniran činjenicom da su iskustva koja ste imali pod dejstvom pejotla i koja ste opisali bila veoma koherentna. Hteo bih da vas pitam u vezi sa tim. Postoji jedan lik koji se pojavljuje tokom iskustva i koji vi zovete Meskalito. Izgleda da se taj lik stalno pojavljuje, i to konzistentno, tako da je opšte osećanje tog iskustva, njegov zvuk, osećaj, uglavnom isti. Da li je to tačno?

– Da, sasvim tačno.

– Pa, kakav smisao vi vidite u tome?

– Pa, imao bih dve interpretacije. Ona koja mi je bliža jeste da je to rezultat indoktrinacije kroz koju sam prošao, tih dugih perioda diskusija, kada su mi davane instrukcije.

– Da li vam je don Huan rekao kako Meskalito treba da izgleda?

– Ne, ne na tom nivou. Kada sam jednom konstruisao, mislim, sliku u svojoj glavi, ideja da je to homogen i potpun zaštitnik i veoma jako božanstvo mogla me je navesti da mislim da taj mentalni lik, ili možda božanstvo, postoji van nas, kao što on kaže. Potpuno van mene, kao čoveka, kao nekoga ko oseća, i da sve što radi jeste da se manifestuje.

– Imao sam utisak da je vaš opis Meskalita vrlo živ i impresivan. Mislite li da ste mogli, da biste istakli jedan aspekt knjige, da opišete kako vam je izgledala ta figura?

– To je zaista bio antropomorfan lik, kao što kažete. Ne baš kao čovek, više je ličio na cvrčka, i bio je vrlo krupan, možda veći od čoveka. Nekako je izgledao kao površina kaktusa, pejotl kaktusa. I vrh je bio kao istaknuta glava, ali je imao ljudske crte, imao je oči, lice. Mada nije bio baš sasvim ni ljudski. Bilo je tu nešto drugačije, i pokreti su, naravno, bili sasvim čudni, jer je skakao.

– I kada ste opisali taj lik don Huanu, kako je on reagovao, da li je to bio pravi lik?

– Ne, ne. On uopšte nije mario za moj opis. Nije ga ni najmanje interesovalo. Potpuno je zanemario moju priču. Ja sam to zapisao jer je to za mene bilo vrlo značajno iskustvo. Izuzetno. Stvarno šokantno iskustvo. I tako sam se podsećao svega kroz šta sam prošao ali, što se njega tiče, on nije hteo ništa da zna o tome. Rekao je da je to nevažno. Jedino što je želeo da zna je koliko sam blizu prišao tom antropomorfnom kompozitu kada sam ga video i, znate, on me je pustio da mu priđem vrlo blizu i gotovo da ga dodirnem. I to je, u don Huanovom sistemu, pretpostavljam, bio vrlo dobar predznak. I želeo je da zna da li sam bio uplašen ili ne. Ali što se tiče lika, nije napravio nijedan komentar niti je pokazao bilo kakvo interesovanje.

– Hteo bih da vas pitam o jednoj grupi iskustava. Ne moramo da ulazimo u detalje. Možemo samo da navedemo slušaoce da pogledaju knjigu i pročitaju o tim iskustvima. Ali vaše poslednje iskustvo sa don Huanom je ekstremno zastrašujuće. šta vi mislite, zašto vas je doveo u tu krajnju situaciju, u najmanju ruku krajnju u vašoj vezi, i u kojoj vas je, tako mislim, nasmrt uplašio. Kakva je bila svrha toga? To liči na gotovo namernu surovost. šta je on želeo time da postigne?

– Pre tog incidenta, učio me je položaju koji šamani zauzimaju u trenucima velike krize, možda u trenutku njihove smrti. To je stav koji oni zauzmu. I to je nešto što koriste kao neku vrstu potvrde, potpisa ili dokaza da su bili ljudi. Pre nego što umru, oni se suoče sa svojom smrću i odigraju taj ples. I onda viknu na smrt i umru.

– I ja sam pitao don Huana kakve to ima veze, znate, pošto ćemo svi da umremo, kakva je razlika da li igramo ili plačemo, ili vrištimo ili bežimo. On je smatrao to pitanje vrlo glupim zato što imajući oblik, čovek može da potvrdi svoje postojanje, može stvarno da dokaže da je bio čovek, jer to je sve što imamo. Ostalo je nevažno. I u tom poslednjem trenutku, vidite, jedina stvar koju čovek može da uradi jeste da ponovo potvrdi da je bio čovek. I tako me je naučio tom stavu, i tokom događaja, tog vrlo zastrašujućeg niza okolnosti, ili akcija, morao sam gotovo da vežbam taj stav i da ga upotrebljavam. To mi je donelo veliku snagu. I događaj se završio žžuspešnožž. Bio je uspešan. Možda sam izbegao smrt, ili tako nešto.

– Sledećeg dana, odnosno noći, odveo me je u žbunje, i trebalo je da me nauči kako da usavršim taj stav za koji sam mislio da je skladan. I dok me je učio, odjednom sam shvatio da sam sâm. I tu me je zadesio zaista strašan strah. Mislim da je hteo da iskoristim taj stav, taj položaj koji me je upravo naučio. On me je namerno uplašio, pretpostavljam, da bi me isprobao. Bio je to moj krah, naravno, jer sam stvarno podlegao strahu, umesto da stojim i suočim se sa svojom smrću, kao što bi trebalo kao učenik tog puta znanja da učinim. Međutim, postao sam potpuni Evropljanin i podlegao sam strahu.

– Kako se, u stvari, završio vaš odnos sa don Huanom?

– Završio se te noći, mislim. Znate, doživeo sam potpuni kolaps ega zato što je strah bio suviše veliki za moje resurse. I bili su potrebni sati da me vrati. I mislim da smo stigli u slepu ulicu, i da nikada više neću govoriti o tom znanju. Prošlo je skoro tri godine, više od tri godine.

– Osećate da vas je konačno doveo do iskustva koje je van vaših mogućnosti da se nosite sa njime?

– Mislim da je tako. Iscrpeo sam svoje resurse i ne mogu da idem dalje od toga, i to je u skladu sa idejom američkih Indijanaca da je znanje moć. Vidite, ne možete da idete okolo i da se zezate sa tim. Svaki novi korak je ispit i morate da dokažete da ste sposobni da idete dalje. Tako je to bio moj kraj.

– Da, i više od šest godina vas je don Huan vodio kroz mnogo veoma napornih i teških iskustava.

– Da, rekao bih. Ali nije učinio ništa što bih ja završio. Ne znam, iz nekog čudnog razloga nikada nije delovao kao da sam završio. Uvek je mislio da je to period razjašnjavanja.

– Da li vam je ikada stvarno razjasnio šta je to bilo u vezi sa vama što ga je navelo da vas izabere za taj teški put?

– Pa, on svoje delovanje prilagođava predznacima, omenima, ako vidi nešto što je neobično, neki događaj koji ne može da uskladi sa svojom, recimo šemom kategorizacije, ako se to tu ne uklapa, on to zove upozoravajućim događajem, ili izuzetnim događajem, i smatra to omenom. Kada sam prvi put konzumirao taj kaktus, pejotl, igrao sam se sa psom. Bilo je to izuzetno iskustvo u kome smo se taj pas i ja razumeli veoma dobro. I to je bilo interpretirano od strane don Huana kao omen, da se božanstvo, Meskalito, pejotl, igralo sa mnom, što je bio nešto što on nikada nije video u svom životu. Niko se nikada, koliko on zna, nije igrao sa božanstvom, rekao mi je. To je bilo izuzetno, i nešto je pokazivalo na mene, i on je to interpretirao da sam ja pravi čovek kome će da prenese svoje znanje ili deo njega.

– I posle šest godina učenja kod don Huana, kakvu je promenu ta velika avantura donela vama lično?

– Svakako mi je dala drugi pogled na život. Povećala mi je osećaj za to koliko je važan današnji dan, pretpostavljam. Mislim, znate, da sam ja proizvod moje socijalizacije. Ja, kao i svaka druga osoba u zapadnom svetu, živim uglavnom za sutra, ceo svoj život. Na neki način se čuvam za veliku budućnost, nešto tog tipa. I samo zbog strašnog dejstva don Huanovog učenja počeo sam da shvatam koliko je važno biti ovde, sada. I to čini ideju ulaska u stanje, koje sam nazvao neobična stvarnost, umesto prekid stanja obične stvarnosti, vrlo značajnom. Nisam izgubio osećaj za ono što se danas dešava. Ne mislim da je to farsa. Dok sam, rekao bih, težio da to ranije smatram farsom. I mislio sam da nemam iluzija, pošto sam bio umetnik i bavio se nekom vrstom umetnosti. I osećao sam, znate, da nešto nedostaje u mom vremenu, da nešto nije kako treba. Ali, kako ja to vidim, znate, sve je u redu. Danas ne mogu više da zamislim šta to nije u redu. To je u startu bilo neodređeno, nikada stvarno nisam razmišljao šta nije u redu. Ali aludirao sam da je postojala ogromna oblast koja je bila bolja nego danas. I mislim da je to potpuno nestalo.

– Shvatam. Da li planirate da ikada ponovo vidite don Huana?

– Ne, sada ga viđam kao prijatelja. Stalno ga viđam.

– Oh, još uvek ga viđate?

– Da, viđam ga. Bio sam sa njim mnogo puta od poslednjeg iskustva o kome pišem u knjizi. Ali što se tiče njegovog učenja, mislim da ne bih… Iskreno mislim da nemam mehaniku.

– Poslednje pitanje: napravili ste herojski napor da date u knjizi smisao don Huanovim pogledima na svet. Da li imate ikakvu predstavu o tome da li don Huan pokazuje neko interesovanje za vaš svet, svet Evropljanina?

– Pa, ja mislim da je on upućen, don Huan je veoma upućen u ono što nas, Evropljane, zanima. On nije hendikepiran, u tom smislu, on koristi, on je ratnik i on to koristi, postavlja svoj život kao stratešku igru, koristi sve što može, vrlo je upućen u to. Moj napor u razumevanju njegovog sveta bio je, recimo, moj način vraćanja duga njemu za tu veliku mogućnost. Mislim da ako ne bih pokušao da prikažem njegov svet kao koherentni fenomen, on će nastaviti da bude viđen kao što je bio stotinama godina, kao besmislena aktivnost, a on nije besmislen, nije prevrtljiv, to je vrlo ozbiljno nastojanje.

– Da. Pa, rezultat vaših iskustava sa don Huanom je stvarno fascinantna knjiga i, nakon što sam je pročitao, zaista mogu da je preporučim našim slušaocima. To je avantura u vrlo različitom svetu od onoga u kome mi živimo. želeo bih da vam se zahvalim, gospodine Kastaneda, za vaše vreme i razgovor o knjizi i vašim avanturama. Ovo je Teodor Rozak. Hvala vama.