JA, BIVŠA ŽENA

Ja bivša žena
Zaklinjem se u prvi zmijski ugriz
Što otvori rak ranu na srcu
Neću da ćutim
Vrištaću pevom umiruće ptice
Nikakve daljine
Ni sve omče oko vrata
Neće mi stegnuti glasne žice
Razapete među zidovima
Neslućenog tamnovanja
Ja mrtvi oganj
Istopljen na kocki tamjana
Zamirisaću razgolićenom dušom
Bivše žene
Bivše ptice

Ja bivša polumajka
Zaklinjem se u rođenu
I nerođenu decu
U dete što me s Neba gleda
Zklinjem se Bogu
I svakom Svecu
Neću da ćutim
Pre bih prerezala grkljan
I slabašnu granu na kojoj sedim
Prezrela bih sebe
Hrastovu koru u oči posadila
Da ne niču
Da ne gledam
Predaju bez borbe
Beg sa krvavog poprišta
Ja bivša žena
Bivši oganj
Bivša polumajka
Bivša ptica
Ćuteći bila bih baš ništa

Ja mrtvi oganj
Istopljen na kocki tamjana
Zamirisaću razgolićenom dušom
Bivše žene
S bivšim licem

MOJA KUĆA

Znaš li gde ja stanujem?
Stanujem na kamenim Stepenicama
Gola, bosa, gladna i
Kao kamen hladna.
Stanujem na Mesečevom putu,
Presečenom tužnom belinom,
Smrznutih ruku i nogu
Okovana u čeličnom kaputu,
Vladam s tugom
Carujem tišinom.

Znaš li kakva je moja kuća?
Moja je kuća siva
U njoj nema boja.
Nije to koliba od pruća,
Nad čijim se krovom dim vijori.
Moja je kuća tuga moja,
Prag joj je kletvom zakovan,
Na vratima umesto zvona,
Od skamenjenih očiju zvekir lupa,
Tišinu muklu raskriva.
Ukleti stražar pred pragom stoji,
Osluškuje moj korak
Teži od olova,
Čeka i prati koliko ću još izdržati,
Zna da bez mene zemlja ne počiva,
Ukleti stražar vlada noćima,
Neda mira
Mojim zaklonjenim očima
Uklet sa ukletim moćima,
Bola i tuge,
Čeka kada ću duhom klonuti.

Znaš li da je Nebo moja kuća?

Ja nemam druge
I zemlja gde ću se zauvek skloniti.

LOPOV SI A LOPOV NISI

Ukrao si mi sluh i vid
Pokosio polja pšenice belice
Popio suzu iz oka ptice
Popio je pred Bogom
Nisi se napio a ptica umire za tobom
Ukrao si a lopov nisi
Ukrao si mi konje i kočiju
U ruke mi stavio prazne kajase
Da uprežem bolove u kas
Ukrao si a bogat nisi
Ostao si bez sebe
Ja bez nas
Ukrao si mi najlepši beli cvet
Preskočio preko plota
Tu gde si stao i pao
Krvavi božur je procvetao
Ukrao si a lopov nisi
Ni bogat nisi a ja sirota osta
Ukrao si mi toplu krv
U moja njedra ušao je crnii crv
Pa ih grize i razjeda
Mira mi ne da
I nikad mu krvi dosta
Ukrao si mi letnji hlad
Pod bagremom jedva dišem
Čamim ćutim i uzdišem
Ukrao si sebe meni
Lopov si a tako mlad
Lopov si a lopov nisi
Ukrao si a bogat nisi
Sad nemamo ništa
Ni ti ni ja

Dušanka Milatović (29.06.1957)piše poeziju i prozu. Pored pisanja bavi se slikanjem i kiparstvom. Živi i stvara u Somboru. Objavila je zbirke: “Suzama ću napraviti reku” 2010., “Kamena molitva” 2011., i “Plava kazna” 2012.g. Član je Književne zajednice Jugoslavije u Beogradu i Kluba ljubitelja knjige “Majdan” iz Kostolca.