Piše: Nemanja Rotar

Sedeo je u prostranoj čekaonici madridskog aerodroma i listao štampu, pokušavajući da sazna kako su španski mediji komentarisali posetu srpskog predsednika. Pronašao je samo jednu fotografiju na kojoj se prvi čovek njegove zemlje i premijer kraljevine rukuju. Ispod novinske slike stajala je rečenica: „Španija nikada neće priznati nezavisno Kosovo“.
Onda se zamislio nad svojom daljom sudbinom. Visoki skok mogao bi da ga skupo košta. Počeo je da sluti da se propinjanje ka partijskom uspehu neće dobro završiti. Iz aspekta grada, sve je bilo urađeno kako valja. Postignuti su dogovori o susretu privrednika. Otvorila se mogućnost za strana ulaganja, osiromašenom gradu preko potrebna. Ali sve to nije imalo nikakve veze iz aspekta uklete politike koja je bila uvek lična, kratkoročna i samodestruktivna. Ako nešto dobro ne osmisli ili ne učini prvi u hijerarhiji, onda ne treba očekivati da će se bilo čija ideja realizovati. Sve može da propadne, čitavo naselje da izgori, ali taština mora biti nahranjena, a funkcija netaknuta.
Odnekud se na aerodromu pojavila i Njegova ekscelencija ambasador Španije u Beogradu i čestitao mu na organizaciji dolaska katalonskih predstavnika. Ljudi su prevalili šest stotina kilometara da bi ukazali počast gostujućem predsedniku. Uzgdred, svi ti ljudi iz inostranstva, pozitivno su reagovali na činjenicu da je književnik. Sa uvažavanjem bi razgovarali sa njim.
U domovini, čim je postavljen na mesto većnika, jedan od koalicionih partnera mu je rekao da to što je on napisao nekoliko knjiga u svetu politike ne znači ništa. Biće tretiran kao i svaki drugi partijski mufljuz. Tako mu je na plastičan način demonstrirana sjajna Andrićeva misao o balkanskom nepoštovanju ljudskog integriteta.
Jednom se nobelovac zapitao zašto ljudi sa Balkanskog poluostrva tako teško stupaju u evropsko dvorište: „Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog dostojanstva i pune unutrašnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.“
Skoro svakoga dana, tokom dvogodišnje političke karijere, mogao je da oseti na duši težinu istinitosti Andrićevih reči. Uvek je bivalo samo kako jedan hoće, onaj koji se domogao trona. Niče je bio u pravu kada je napisao: “Ko mnogo misli, nepodesan je da bude član stranke: svojom mišlju on lako probija granice stranke”.

„Gle, gle, gvorili su, sada će ga secirati; biće to zabavno. Na isti način, znate, gospođo, svaki spektakl zabavlja ljude; oni na isti način idu u marionetsko pozorište, na karneval, u komičnu operu, na veliku misu, na sahranu“.
Njegovo seciranje započeto je odmah nakon povratka iz Španije. Krenula su olajavanja po uglovima polumračnih partijskih odaja, kako je lenj, nesposoban, nedorastao tako važnom društvenom zadatku. Razni smutljivci, razne uslužne budale puštene su iz jazbine da ga opadaju gde god stignu. Čobani u politici, koji su se držali odurne fraze „ne talasaj, druže“, prihvatali su svaku laž koja je o njemu plasirana. Izdresirane da pomno prate psihološke promene kod svog „obožavanog“ pretpostavljenog, sve stranačke prišipetlje počele su značajno da se mršte i negoduju kada bi se pojavio u njihovom prisustvu, jer su primetile da se tako ponaša gradonačelnica. Prvo ga je sve to pogađalo, a onda se prepustio struji, setivši se kraja Kišovog „Peščanika“: „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima“. Potom je promenio taktiku. Na svim zvaničnim skupovima zauzimo je stav hladnokrvnog kibicera koga boli mudo za skoru propast sveta. Partijska kamarila je to doživela kao još jedan uvredljiv gest s njegove strane.
Pokušali su da mu smeste švaleraciju, puštajući da ga zavode utegnute i uspijene karijeristkinje. Trebalo je, valjda, po tom primitivnom scenariju policijskih kratkometražnih filmova da bude uhvaćen in flagranti sa nekom od njih na kancelarijskom stolu, sa pantalonama spuštenim do članaka i debelim dupetom koje se belasa. Onda bi se načinile fotografije i lansirao seksualni skandal. Sličnu sudbinu doživela je jedna partijska aktivistkinja, koju je igrom slučaja zatekao kako sedi na pisaćem stolu svog saradnika i, valjda, podražavajući scenu iz filma „Fantastična braća Bejker“, u kojoj zgodna Mišel Fajfer zavodi Džefa Bridžisa, valjajući se napaljeno po klaviru, kamči za sebe neku novu blagodet. Kasnije je ovu pticu neko uslikao tokom preljube i to prosledio suparničkoj bratiji koja je sve to odmah iskoristila. Ona i još nekoliko nemoralnih i bolesno ambicioznih žena, širile su o njemu najružnije glasine.
Svuda su nicali zidovi i prepreke. Sabotirano je sve što je radio ili što bi predlagao da se radi. Inscenirani su sukobi u medijima i ustanovama kulture kako bi se krivica svalila na njega. Očajnički se tražio bilo kakav razlog za njegovu smenu. Paklena kuhinja je radila bez prestanka svakog dana. Nameštali su mu situacije da se posvađa sa kolegama sa kojima je odlično sarađivao. Trošila se sva pamet i energija u negativne svrhe. Dotle su gradski poslovi stajali netaknuti i zanemareni.
S druge strane, razvučeni lažni osmesi vešto su prikrivali mržnju. Počeo je već da javno govori o svom povlačenju s funkcije gradskog većnika. Nije imao nikakvu spasonosnu ekipu iza sebe. Nije bio deo ni jedne unutarpartijske klike niti mogao upotrebiti nekog visokopozicioniranog političara kao štit.
„Za vreme monarhije u Jugoslaviji, glas dobrog demokrate, dobrog državnika, pa i dobrog diplomate, sticao se obično, pomoću rođačkih veza. Preko tetaka i strina. Često na osnovu fame. Na činovnička mesta postavljale su klike. A kad bi neki od tih velikana umro, udaralo se u posmrtne talambase. Retko, vrlo retko, mogla su se pročitati dokumenta, o velikanu, koja bi ga pokazala na poslu. U pravoj boji. Doslovce“, piše Crnjanski u „Embahadama“.

Hitac je bio ispaljen. Pisac se morao odstaraniti po svaku cenu. Projektil je putovao čitavu godinu dok nije pronašao njegovo telo.
Iznad glave mu pluta oblak, džinovski stratokumulus. Ovo „sporedno nebo“ postaje novo utočište pred najezdom varvara. Posmatra kako ljudi užurbano koračaju preko Trga slobode. Zašto mesta dobijaju takva imena kada suštinske slobode nikada nije bilo u istoriji čovečanstva? Briše znoj sa čela. Ima osećaj blage mučnine i gađenja na protekle dane. Nije razgovarao sa ljudima već palacao jezikom poput zmije, siktao je. U šta se to pretvara? Duž okruglog stola sede neke bezlične prikaze i smeše se zadovoljno. Uspešno njuši tragove jedne degenerisane civilizacije, liže male psihe, gura svoju magnetofonsku čelenku u anus propalog društvenog sistema. Potpisuje blanko ostavku i kači plemenite ideje politike o stari čiviluk. Ukida se poslednji ostatak ljudskosti. Ova podla bolest razdire svaki delić tela. Tumara besciljno i davi se u plesnavim mislima. Potrebno mu je samo nekoliko dobrih ljudi.
Odnekud dopire zvuk mobilnog telefona.
„Tata, da li si primetio da su se vratile laste?“, pita ga devetogodišnja ćerka.
„Nisam“, postiđeno odgovara, dok mu se suze kupe u očima.

Prolazeći kroz smrdljiv i zapišan podzemni pešački prelaz, pročitao je grafit nekog duhovnog cinika: „Ako te udare po jednom obrazu, pokaži im drugo lice“. Malo podalje novi natpis: „Pravda za Uroša“. Potom se niže još nekoliko reskih urbanih umotvorina: „Grobari jedu govna“, „Srbija me ponovo ubija“ i „Ratko Mladić je heroj“. Duž prljavih i masnih zidova vise poderani plakati sa portertima političara kojima su docrtani brkovi i leteći falusi kako ih udaraju u glavu. Gadost, nasrtljivo ludilo i humor gomile. Zadirkivanje vlasti na način nezrelih tinejdžera. Problemi povezani sa sve većom duhovnom emancipacijom omladine bez ikakvih kvalifikacija koja ne može naći zaposlenje i otuda rušilački deluje. Razvaljena dečja igrališta, demolirane telefonske govornice i ruinirana autobuska stajališta svedoče o trenucima kada su mladi lavovi, lišeni stege, praznili energiju i oslobađali nabujale testosterone. Što više pojedinaca doživljava propast kao nepromenljiv lični usud, to je nemoralnija njihova čežnja za kolektivnošću. Nemoralna, jer se udružuju i stapaju s masom uzbuđeni, ludi, besni i krvoločni zbog neuspeha. Nikada više ne pristupaju zajednici kao braća, već uvek kao degenerici.
Pogled na dimnjake koji se puše podsetio ga je na jedno davno putovanje. Katalonija, morska obala i mesto Taragona. Drevni grad još iz doba cezara. Povod – proslava Svete Tekle zaštitnice te mediteranske varoši. U sastavu gradske delegacije prisutan je i on. Domaćini su ih smestili u luksuzni hotel na samoj plaži. Soba je imala dve terase i dva pogleda: jedan na morsku pučinu, a drugi na pristanište i petrohemijski komleks u daljini, krcat sivim, metalnim dimnjacima koji plamte.
Te večeri napisao je izvesna razmišljanja u svoj dnevnik.

Taragona je džinovski palimpsest po kojem crtam senke katalonskih vladara. Opasnost se krije u ravnoteži koja je lažna. Ne znam kuda bih sa ove raskrsnice s cvetom lavande u ruci. Samo pramenovi zlatom opervaženih ostrva vuku se za mnom u noć. Taragona, grad koji nestaje među crnim kiparisima. Ali još uvek postoji mogućnost ponovnog povratka. Ako se razreše sve zagonetke i spasu sva zaveštanja. Jednom, kada se nož od leda zabode u bezvremeno.

Ono što je osetio u tuđini, hodajući širokim ramblama, posmatrajući razmaknute šarene zavese na prozorima zgrada neobične arhitekture i talase puzavica koja su prekrivale gotovo svaki pedalj fasada, bila je neka čudna prezasićenost od putovanja, novih utisaka, nekakav podmukli osećaj otupelosti i bezidejnosti. Jedno mu je bilo sasvim jasno: Mi jesmo tu, na ovom svetu, usled nekog razloga. Zbog čega?
Saznao je za Don Žuanovu posetu Taragoni. Ovaj poznati dramski junak, naveći zavodnik u literaturi, rođen u Sevilji, vodio je buran, nepredvidljiv i rizičan život, potucajući se od nemila do nedraga po čitavoj Evropi. Konačno u Napulju, usled nemogućnosti da izbegne sve učestalije policijske potere, odlučuje da se vrati svojoj kući. Ali na putu u rodni grad, preživljava brodolom, uspevši da se domogne obale. Triso de Molina, prvi pisac koji je oživeo duh Don Žuana u svom poznatom delu „Zavodnik iz Sevilje i kameni gost“, odlučio je da obala, na kojoj se njegov junak obreo, bude baš targonska. U kasnijim verzijama, obala ostaje, ali je već za Molijera ona bezimena.
Posmatrao je talase kako prekrivaju peskoviti žal. Penušava voda Sredozemnog mora šumi pod njegovim stopama. Zavaljen u jednoj šarenoj naslonjači sluša šta mu priča Don Žuan: „Licemerstvo je pomodan greh, a svi pomodni gresi važe kao vrlina. Najlakše se može izigravati ličnost uzornog čoveka. Zanimanje licemera ima danas najviše preimućstva. To je veština čije se prevare uvek poštuju, pa ako se i obelodane, niko se ne usuđuje da išta rekne protiv njih. Svi ostali ljudski gresi izloženi su kritici, i svakome je slobodno da ih po volji napada; ali licemerstvo je neprikosnoven greh, koji zapuši usta celome svetu i mirno uživa u suverenoj nekažnjenosti. Saučesničkim podmigivanjem ljudi se spajaju u usko društvo jednomišljenika. (…) A ako se neko usudi ma i u mislima da me dirne, neću mu to nikada oprostiti i u prsima ću gajiti nepomirljivu mržnju prema njemu. Braneći samo nebo, osvetiću mu se; a pod ovim sjajnim izgovorom goniću svoje neprijatelje, optuživaću ih zbog bezbožnosti i nateraću na njih sve suviše revnosne branioce morala koji će, i ne znajući tačno o čemu je reč, javno grditi, obasipati ih psovkama i suditi im po svom samovlasnom merilu. na ovaj način se treba koristiti ljudskim slabostima i na taj način se mudar čovek prilagođava porocima svoga stoleća“.

Proslava Svete Tekle, zaštitnice Taragone, protekla je raskošno, kao što i dolikuje bogatom katalonskom gradu. Nakon svečane procesije, koja se kretala od glavnog trga do katedrale, usledio je bogat koktel i svečana večera. Obreo se u društvu zvaničnih delegacija iz nekoliko evropskih gradova. Bili su tu počasni gosti iz Francuske, Velike Britanije, Austrije, Italije i Nemačke. Gosti su se skupljali na glavnom trgu, ispred gradske kuće. Okićeni lentama, zlatnim lancima i ogrlicama, paradirali su gradonačelnici i visoko rangirani službenici Orleana, Klagenfurta, Staforda i Pompeje. Grad iz koga je dolazio nije imao na raspolaganju ukrase za svečane prilike. Dobio je samo jubilarnu značku i stavio je na rever.
Sutradan je iskoristio čitavo pre podne da švrlja po Taragoni, rasterećen od protokolarnih i ceremonijalnih obaveza. Trebalo je da se još jedanputa susretne sa pesnikom Manuelom Riverom i ponudi mu dva, na španski prevedena, odlomka svojih romana. Hodao je duž mola i posmatrao brodove usidrene u marini, kranove lučkih dizalica na čijim su se vrhovima odmarali galebovi, ribarske mreže razapete između uličnih svetiljki kao paukove niti, sa umreženom plutom umesto ulova, satre, zarđale kotve, lance, užad i udisao miris mediterana. Duž čitavog pristaništa bili su postavljeni veliki hangari, pretvoreni u galerije, male muzeje, ateljee ili restorane. Ispod šarenog suncobrana debela žena prodavala je deci sladoled. Njihovi nosevi jedva su virili iznad frižidera. Nasuprot njima, na klupi okrenutoj moru, sedeo je elegantno obučen gospodin i bacao mrvice hleba gladnim golubovima. Daleko na horizontu sakupljali su se tamni oblaci. Kao da se iz tog nebeskog beskraja pomaljao jedrenjak, sličan onom iz Karpenterovog filma „Magla”, ali koji nije prevozio gubavce, već Hermana Melvila. Na palubi nije bilo ničeg drugog osim džinovske ribe. Kapetan-pisac je zadovoljno posmatrao ulov i mahao. Osetio je da ga nije rashladilo ni more, a ni njegove nemani.
Ponovo je zapisao nekoliko rečenica u dnevnik:
Teško me je nasamariti. Dobićeš više ako mi kažeš da odem u ovom ili u onom pravcu. Uvek mi je potrebno, blistavije, snažnije, vatrenije. Šta da kažem glasniku, kako da mu predam foliju popodnevnog sunca? Nad drumom pesak zahvaćen žarom neba postaje pepeo. Beskrajno daleki nomadi pale vatre. Ponovo iskrsava sećanje na rubinsko staklo starih čaša što ih majka iznosi na svečarski astal. S velikom lakoćom zaboravljam da sam na proputovanju. Mislim na „sitne navike”, one za koje je Niče preporučivao da se sačuvaju i primene na svakom usputnom konačištu kako bi se vazda bilo kod kuće. A ipak, merio sam kamen gvozdenim aršinom, ljubavlju nesavršenom.