Piše: Nemanja Rotar

Antikvarnice su mesta na kojima pronalazim vredne knjige za čitanje. To su dela napisana s namerom da kažu nešto značajno, da se obrate iskusnom čitaocu, sviklom na umni napor i odricanje. To su dela koja utiču na našu svest i emocije, koja nas preobražavaju na jedinstven i neponovljiv način. Ona dela koja se obraćaju puku za mene su dosadna poput komaraca u letnjoj noći.

Jedan zgoditak dobrog izbora bila je knjiga eseja Jovana Hristića, pronađena u starinarnici na najnižoj polici, među indijskim štapićima i šarenim ešarpama. Zašto baš tu, prodavačica nije znala da objasni. Eto potkralo se i nekoliko starih knjiga.

Čim sam iščitao prve redove, znao sam da je to prvoklasno štivo. Hristić piše o mikro svetu svakodnevice na elegantan, eruditan i proživljen način. Svuda su prisutni potezi iskusnog moreplovca po okeanu literature. Odmereni filozofski pasaži, putopisne minijature, autobiografski medaljoni i kritički osvrti čine ovo delo pravim draguljem za sve literarne sladokusce. Hristić me po mudrosti napisanog i nenametljivog poetskog stila podseća na Belu Hamvaša, a po ljubavi za drevnu Heladu na Konstantina Kavafija. Ima tu i malo germanske uzvišenosti i pritajenog patosa u rangu Rajnera Marije Rilkea.

Hristić podnosi izveštaj o prohujalom vremenu, kada su bogovi i ljudi boravili za istim stolom, kada je jezik saopštavao nešto suštastveno, kada su umetnost i književnost imali svoj zlatni pijedestal. Eto, upravoj taj pesnički zanos, to uzdizanje iz grotla svakodnevnih banalnosti i opsena, ima za mene neprocenjivu vrednost. To ne mogu učiniti popularne knjige. Sa njima ste uvek na istoj razini postojanja, zarobljenici iste Platonove pećine. Iskustvo pisanja proisteklo iz eliotovske tradicijske vertikale, iz vavilonske biblioteke, dostojno je poštovanja. Ne mogu se neke stranice čitati bez suza u očima. Literatura nadilazi život, ona nas uvodi u jednu posve drugačiju dimenziju lepote, ako ni zbog čeg drugog, poradi činjenice da dolazi posle života, odnosno kada je on već izgubio svoju surovost i sirovost, svu svoju ružnoću i prljavštinu.

(„Profesor matematike i drugi eseji“, Jovan Hristić, „Filip Višnjić“, Beograd, 1997)