Piše: Nemanja Rotar

Postoje ljudi koji nemaju jednu biografiju jer nisu živeli samo jedan život. Postoje umetnici čija dela iznova tumačena stvaraju svaki put novi mit o onome ko ih je sačinio. Postoje neuhvatljivi duhovi koje nijedna mreža podataka ne može zauvek zaustaviti i onesposobiti da se ne rasprsnu u nešto novo, posve drugačije. Postoje pesnici poput Miroslava Mike Antića čije ovozemaljsko bivstvo deluje nestvarno i nije ga moguće zahvatiti jednim potezom pera. Stoga, svaki razgovor o razbarušenom i boemski raspevanom poeti Vojvodine treba početi na način kao što to rade pripovedači bajki u Zakavkazju: „Bio jednom, a možda i nije bio“.

Dakle, jedan Miroslav Mika Antić je rođen u selu Mokrin na severu Banata, daleke 1932. godine i možda je baš to pravi autor „Plavog čuperka“, „Garavog sokaka“ i „Mita o ptici“ ili je to, ipak, onaj „neverovatan gad“ opisan u pesmi „In memoriam“ koji je „progonio“, a potom i „upropastio“ pesnika, žureći da pre njega legne u grobnicu, okićen lovorikama. Za svoje 54 godine Antić je radio svakovrsne poslove. Bio je zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni i filmski režiser, slikar, novinar, bavio se vodovodom i kanalizacijom, vodio televizijske emisije, bio konferansije.

Nikada nije mogao da se uklopi u građanski milje, već je uvek išao protiv struje. Često ni sam ne znajući koji ga dusi gone na pobunu, niti protiv čega zaista vojuje. Bio mu je važan otpor, promena, iznenađenje, surovost gde se očekivala blagost, izvinjenje gde se tražio sukob. Pesnik sam kaže: „Zato i stojim nasred šora kojim prolaze svi, redom. Nikoga se ne plašim. Svi se mimoilaze sa mnom“.

U književnosti se prvi put oglasio sa svega šesnaest godina, objavivši pesmu „Majka“ u časopisu „Mladost“ 1948. godine. Uskoro objavljuje prvu zbirku pesama „Ispričano za proleća“ čiji je recenzent Oskar Davičo.

Njegova kultna knjiga za mlade „Plavi čuperak“ (prvo izdanje 1965. godine) je u našoj književnosti neprevaziđena po broju izdanja u kratkom vremenskom periodu (30 godina). Čak 50 samo za pesnikova života od ukupno 66. Kao dugogodišnji novinar „Dnevnika“ obraćao se čitaocima „Obično petkom“. Uređivao je časopise „Pionir“, „Ritam“ i „Neven“, kao i ediciju „Prva knjiga“ Matice srpske.Režirao je veliki broj kratkometražnih i dva celovečernja filma („Sveti pesak“ 1968 i „Doručak sa đavolom“ 1971) koji su se zbog svoje izrazite kritičnosti prema ideologiji vladajuće partije našli u „bunkeru“.

Antić je stigao i da slika. Pogotovo je bio aktivan pred smrt. Činio je to sa strašću koja je bila apsolutno bez ostatka. Snažnim pokretima, nanosio je velike količine boje na platna. Kao da je želeo da svom silinom utisne melanholične osećaje, ali i odagna bolove koji su ga mučili. Praznio je svoje preostale vulkane mašte i strasti. Kada se pogledaju poslednje slike koje je načinio pesnik, deluje kao da ih je stvarao neko u punoj snazi umetničkog zamaha, a nikako teško bolestan čovek. Njegov plamteći temperament gonio ga je na neprestan rad, dok su mu se u svesti sudarali Azija i Balkan sa panonskim blatom, a lirski pragovor nadjačavao jauk. Stoga su teški, zlatni suncokreti u sumrak, povijenih glavica ka zemlji, autorove poslednje slike, njegovi poslednji zanosi.

Čovek koji je tri puta varao i samu smrt (Mika je preživeo tri kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986. godine, jednog tihog predvečerja, u svom domu u ulici Mihala Babinke.

Antić je pesnik neobjašnjivog i nerazgovetnog. On sledi Jejtsa koji kaže: „Ono što se može objasniti nije pojezija“. Zato traži od života samo nestvarno, nedoživljeno i još neokrnjeno kako bi ga ulepšao, preoblikovao i podelio sa svima koji su radi da se vinu samo pedalj iznad tla svakodnevice. Njegov pesnički šapat, prožet nesagledivom energijom metafizičkog zanosa, misao napregnuta između nevidljive, onostrane sfere tajnih zagonetki postojanja i ovostranog dionizijski razbuktalog vojvođanskog bekrijanja, šarmantni poetski jezik i uverljivost spevanog, krase pesnikov stil, neodoljiv po svojoj prodornosti, zavodljiv po svojoj jednostavnosti. Filozofski nastrojen, ravničarski razbarušen i raspevan, oslobođen reskog cinizma i mračne melanholije, ali ne bez taloga gorčine i jezgra napetosti u sebi naspram stvarnosti, društvenog okruženja, naspram ljudske osrednjosti i banalnosti.

Antić je bio opsednut zvezdama. Smetala mu je teskoba ovozemaljskog života i neprestano je podizao pogled ka nebu, posmatrajući letove ptica. I večnost mu je bila kratka za taj doživlj lepote. Na jednom mestu kaže: „Izdaleka, zvezde se čuju kao vasiona. Izdaleka, ptice se čuju kao jato. Izdaleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho – nema sluha. Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.“

Tako je ovaj panonski zanesenjak pokušavao da sažme beskrajne metafizičke prostore, da se igra životom i večnošću. Nastojao je da dekomponuje sve što se, od mahovine do zvezda, priviđa maštovitom detinjem oku. Preoblikovao je čitave svetove i opervažio ih zlatnim prahom detinjstva. U saglasju sa sopstvenim senzibilitetom pronalazio je u svemu obrise slobode, bez koje nije umeo da peva, ali ni živi. Bio je ubeđen da je prvi, ispred svoje cenjene generacije, osetio sav zanos lepote ali i cinizam ispraznog društva i da je od toga načinio neponovljiv patent za ulepšavanja nevidljivog i proživljavanje nedosanjanog. Da biste prihvatili Antićevu poeziju, morate u sebi posedovati barem trunku detinje naivnosti. U brutalnom i okrutnom modernom dobu, lirika ovog vojvođanskog poete često deluje patetično. Međutim, za Antića je to dopustivo, njemu leže sve te zaboravljene nežnosti, skrivene, stidljive ljubavi, svi ti golišavi klinci koji se boje mraka. On ima prava, za razliku od mnoštva drugih pesnika u nas, čiji su stihovi davno “okraćali” i postali nedostonji ozbiljnog tumačenja, da šapuće pubertetlijama pred spavanje najlepše mitove o čupercima, kapetanima i kapetančinama, morima i okeanima.

Samo sa ovakvim iskustvom postojanja i dodirivanja graničnih područja između sna, mašte i stvarnosti, moglo je nastati besmrtno delo za decu i „veliku decu“ „Plavi čuperak“. Jedinstven i neponovljiv pesnički zamah, poslednji brevijar sentimentalnog vaspitanja.

Antić je umeo da peva o Ciganima kao da je od rođenja pripadao ovom đžinovskom nomadskom narodu. Ogaravljen i ošamućen od cike, vriske i čergarske svetkovine, pesnik je pronikao u samu bit romske ćudi i stvorio jedno od najoriginalnijih i najezoteričnijih zbirki poezije u nas, svojevrsni “ciganski romansero” pod nazivom “Garavi sokak”. Gotovo puškinski i ljermontovljevski načinjen pesnički zamah ovekovečio je gorke sudbine golih, bosih, musavih, siromašnih, ali u isto vreme veselih, maštovitih, tvrdoglavih i slobodnih Cigana. Junaci “Garavog sokaka”, svi ti Jovanovići, Petrovići, sve te Danijele, Anđe, svaki taj Mile-dileja, svedoče o neponovljivom pesničkom iskustvu na rubovima društva, gde se svet i postojanje mere drugačijim aršinima i gde stvarnost grade ponekad samo vino, vatre, noć, prkos i gitare.

Antić u svom opusu, pored svojih najpopularnijih i za najširu čitalačku publiku napisanih pesničkih knjiga, ima i one koje se obraćaju posvećenicima, lirskim i filozofskim zaluđenicima, vazda spremnim na metafizička putovanja.

Knjiga „Savršenstvo vatre“ predstavlja jedno takvo ostvarenje. Ovaj svojevrstan pesnički roman je lirizovana egzistencijalna filosofija ljudske lomnosti i ranjivosti, telesne varljivosti i nesavršenosti. Vatra i perfekcija njene pojavnosti, ukazuju se lirskom subjektu na ogolelom proplanku bitisanja kao mera dovršenosti svih stvari, bića i misli. Ona se neprestano obnavlja i uništava kroz osobene metamorfoze beskonačnog trajanja. Antićeva poezija je himna vatri, večnosti i životu kao nečem božanstvenom i trivijalnom u isto vreme.

Svaki ciklus ovog poetskog romana nosi u sebi splet pitanja i mnoštvo metafizičkih zagonetki. Drvo i mahoviha obavljaju svoje vekovne poslove razlaganja i mrvljenja vremena. Razbijaju čauru čovekove spokojnosti i učmale bezbrižnosti obešene nad ponorom onostranog. Pesnik ne podnosi misteriju, tajnovitost nasrtljive mahovine, on je ljušti sa sebe kao „okraćalu nežnost“.

Sedmi ciklus nosi u sebi snažan Antićev bunt prema celokupnoj civilizaciji. On je smatra nesavršenom i uništivom, jer samo prividno počiva na nepatvorenim istinama. Pritisnuto besmislicama kao što su rase, politika, rodoljublje, naše čovečanstvo se pesniku čini dalekim, tuđim. U njegovoj osnovi je lomna i nestalna individua, ali nadasve puna sebe, „ošamućena svojim pakovanjem, celofanom, koji se presijavao kao da je dah svemira“.

Antić je bio pesnik široke kulture i bujne pesničke imaginacije. Treba ga čitati ozbiljno i s pravom zahtevati odgovor na sva pitanja upućena tekstu. Pesnik će vas razveseliti, nadahnuti, ali i naterati da mislite nanovo o svetu i sebi. Neka to bude novi početak upoznavanja s pesnikom ravnice, čuvenim “vojvodom Vojvodine”.