Piše: Nemanja Rotar

Sve više imam utisak da određenim literarnim žanrovima preti izumiranje, kao retkim životinjskim vrstama. Poezija, iz koje je sve nastalo, prestala je da ima značaja za sinove i kćeri neoliberalnog tržišta, kao i esej, dnevnik, čak i pripovetka. Gde god da se pojavim, šapuću mi “roman, roman”. Pokadkad zvuči kao “daj, baba, glavu”. A roman, taj hibridni žanr, najpopularnije čedo prošlog i sadašnjeg veka, produkt hiperbrze razmene i smrti, pornografske stvarnosti, postaje sve više bezukusan i plitak, biva svakim trenom sve manje književan.

Stoga želim da vam preporučim briljantan dvotomni dnevnik našeg poznatog književnog teoretičara i diplomate Branka Lazarevića pod nazivom „Dnevnik jednoga nikoga“. Za njegovo publikovanje možemo biti zahvalni akademiku Predragu Palavestri koji ga je sačuvao od zaborava, uvrstivši ga u piščeva sabrana dela.

Ovu sjajnu dnevničku prozu, autor započinje tokom okupacije, prciznije u leto 1942. godine, a završava u zimu 1947. kada ga hapse komunističke vlasti. Premda Lazarević nije išao do kraja u sopstvenom razotkrivanju niti je sudio o događajima kao bespoštedni kritičar, njegove stranice svedoče o jednom brutalnom dobu, vremenu sumraka idola, raspada svih vrednosti, periodu rata i razaranja i nestanka dominantnih oblika sentimentalnog i humanističkog vaspitanja. Ophrvan tugom zbog nenadoknadivih ličnih gubitaka, smrt supruge i oba sina, Branko Lazarević oseća i snažnu egzistencijalnu mučninu usled prinude da mora opstojavati u moralnom svinjcu svoje epohe.

Ono što mene kao čitaoca najviše potresa, a to je, upravo, i glavna vrednost jedne knjige da trgne iz dremeža i nagna na reakciju, jeste činjenica da su pojedini pasusi u tekstu, toliko sveži, kao da su skoro napisani, a ne pre više od pola veka. Tako na jednom mestu Lazarević piše: „Teško je naći na malog čoveka u čijoj tikvici ima ičeg iole ljudskoga. A svaki je podigao glas, ispeo se na koturne i govori kao za to pozvan. Nemam gde da odmorim duh od ljudske niskosti i ljudskog moralnog, emocionalnog i intelektualnog smrada. Umesto da ćutim, pišem ove redove ko zna za koga i ko zna za kad…“

(Branko Lazarević, „Dnevnik jednoga nikoga“, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.)