Piše: Tamara Kaliterna

Opet je nedelja, kao i 2. juna 1968. Miris lipe zna gde mu je mesto, a „buba“ trubi u četvrtoj brzini da nije oldtimer. Mediji izveštavaju da poslanik vodi na ručak u skupštinski restoran jubilarnog Facebook prijatelja, ko će emitovati seriju Sulejman Veličanstveni, koliko godišnje košta kućni ljubimac i obećanje da će prvi put nakon tri godine Jatovi avioni poleteti na vreme.

Nikoga se ne tiče da su tog dana pre 45 godina u Srbiji počele najveće demonstracije u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, a samo zato što u novobeogradskom Radničkom univerzitetu na priredbi za brigadire sa radne akcije nije bilo mesta za stanare Studentskog grada, jer su meteorolozi predstavu sa otvorenog gde je bilo mesta za sve, preselili u salu. Oni koji su ostali napolju bacaju kamenice. Cesta između Radničkog univerziteta i Studentskog grada je kaldrmisana. Stižu milicija i vatrogasna kola sa šmrkovima. Nigde ni dima ni vatre. Devojka se penje na vatrogasnu cisternu i rečima – Brigadiri su naša braća – traži naklonost bacača kamenih kocki za parole sa majskih demonstracija francuskih radnika i studenata: „Svaka vlast korumpira. Apsolutna vlast korumpira apsolutno“; „Strukture da služe ljudima, a ne ljudi strukturama“; „Revolucija ne pripada komitetima, nego nama“; „Za Marksa sam, ali Gruča“; “Svojina je uzrok ratova, pobune i nepravdi“; „Oni koji nemaju mašte, ne mogu zamisliti šta nemaju“.

Mesec dana ranije na Beogradskom univerzitetu je sakupljeno 1.500 potpisa podrške ksenofila “borbi za demokratizaciju Poljske“, a stotine socijalističkih studenata se bez klaustrofobije pred ambasadom SR Nemačke solidarisalo sa protestima zbog uvođenja vanrednog stanja u kapitalističkoj zemlji.

TITO I ČE: Na cisterni se ređaju govornici. Privatne nevolje pod plaštom političkih zahteva. U koloni kreću ka centru Beograda da poslanicima jugoslovenskog parlamenta ujutro predaju zahteve. Na putu dugačkom šest kilometara je nekoliko solitera nastanjenih penzionisanim, a naoružanim oficirima JNA. Studentski bataljon uzvikuje: “Dole crvena buržoazija”; “Mi smo radnička deca“; “Svima posla, svima hleba”; „Izvozimo ljude (gastarbajtere, opaska T. K.) kao smrznutu govedinu“.

Na podvožnjaku koji razdvaja teritorij Austrougarske i Dušanove Srbije, milicija. Ne pušta dalje. Beogradska studentkinja sociologije, Dalmatinka i beogradski student književnosti, Mostarac, kreću da objasne policajcima zašto idu preko reke. Kad su se odvojili tridesetak metara, iz kolone počinju da bacaju kamenje prema policiji na uzvisini. Ne obaziru se na molbe pregovarača. Mostarac pada pogođen u oba kolena. Ona je pogođena u levu potkolenicu. Jedini ranjeni iz vatrenog oružja za sedam dana. Policajci nadiru sa podvožnjaka. Opšti metež i tuča. Privode studente u zgradu opštine Novi Beograd. Privode i prolaznike studentskog uzrasta. Kad ih ispita član UDBA-e u civilu, puštaju ih. Studentkinja sociologije šepa do studentske ambulante. Posle previjanja, šalju je na Ortopedsku kliniku. Razdanjuje se. U Studentski grad stiže Ljubomir Tadić, otac donedavnog predsednika Srbije. U ispeglanoj beloj košulji, bez kravate govori sa poslednjeg sprata četvrtog paviljona o Francuskoj revoluciji, proletarijatu, Periklu, mlađahnom zanosu, besplatnoći, genetskom komunizmu, sankilotima (sans-culottes) koji nemaju šta da izgube.

Nekoliko hiljada studenata ponovo, ali ne više spontano, kreće prema centru grada noseći zastave, Titove i slike Če Gevare, parole. Pod istim podvožnjakom, posle neuspelih pregovora sa Milošem Minićem, potpredsednikom Saveznog izvršnog veća, narodnim herojem i tužiocem četnika, Veljkom Vlahovićem koji oznojenog čela sedi na travi, sa štakom pored sebe, takođe u beloj košulji i gradonačelnikom Brankom Pešićem počela je tuča u kojoj su narodni milicioneri pretukli studente, Minića i Milenka Bojanića, ministra. Od 150 povređenih, 20 su milicioneri.

Na ulici delovi odeće i cipele. Građani kolima prebacuju studente u centar grada jer se gradski prevoz kontroliše, nose viršle i sendviče na fakultete. Radnici studentima ispovedaju svoje nevolje. Policija u uniformama poštuje eksteritorijalnost univerziteta. Na Ortopedskoj klinici ekipa stažista ne dovoljava policajcu u civilu da uđe u ambulantu i natera ih da potpišu zapisnik prema kome rana na potkolenici studentkinje nije od vatrenog oružja.

List Politika objavio je maja 2000. falsifikovane medicinske “dosijee” trojice opozicionara pod naslovom “Članovi pronatovske organizacije Otpor nervno labilne osobe, poznate po krivičnim delima”. Kao dijagnoza je za svu trojicu prepisana „stalna sumanuta psihoza“.

DVE PRAVDE NA ISTOJ ADRESI: Studentkinju sociologije pozivaju kod istražnog sudije. Oniži, brkati Kovačević kaže da je osumnjičena kamenom onesposobila „vatrogasno vozilo i pričinila materijalnu štetu narodnoj imovini“. Osumnjičena uzvraća da nasilje nije iz njenog političkog repertoara. Sledećeg sudskog poziva nije bilo. U proleće posle 31 godine, studentkinji sociologije koja je novinarka uveče stiže poziv za suđenje sutradan u 11 sati, a zbog teksta sa „protivdržavnim i podrivajućim delovanjem“, kako inkrimiše Zakon o javnom informisanju, čiji je potpisnik Aleksandar Vučić, danas najmoćniji u Srbiji. Kažnjena je sa 25.000 DEM, bez prava na žalbu, svedoke, veštake. Oba susreta sa pravosuđem bila su na istoj adresi: Beograd, Masarikova 2, prvi sprat.

Oko 10.000 studenta okupiralo je sve fakultete u gradu 3. juna. Centri pobune su Filosofski, Mašinski i Pravni fakultet, te umetničke akademije.

Na Filosofskom fakultetu sada ordinira studentsko uduženje Justin Popović, prozvano po novokanonizovanom svetitelju čiji je duhovni otac takođe novokomponovani svetac Nikolaj Velimirović, a duhovno čedo mitropolit Amfilohije Radović. Justin je ekumenizam u pravoslavlju nazivao „svejeres“. Ni u Trećem oku, „časopisu za granična područja nauke, misterije prošlosti i današnjih dana i fenomene za koje ne postoji racionalno objašnjenje“, se ne može saznati, kako tamo piše, zašto su Justina „komunističke vlasti uhapsile i pritvorile“ u manastir.

Na Mašinskom fakultetu su začete Dveri, pokret koji od lane učestvuje na izborima. I potpisuje: „Naš prgavi narod se uvek borio u oslobodilačkim i odbrambenim ratovima… Ta zajednička država Južnih Slovena u čije temelje je jedini uzidao sopstvenu državnost je objektivno posmatrano ipak srpskom narodu najviše štetila – zabrana povratka Srba na KiM, osnivanje autonomnih pokrajina, odnarođavanje, izjednačavanje Ravnogoraca sa Ustašama, neutemeljene granice republika“. U nedelju na izborima u Zemunu ova stranka je četvrta po velični mandata. Treća je Demokratska stranka, vladajuća od 2000. do 2012.
Nomokanon je maja 2005. godine na Pravnom fakultetu izveo tribinu o Srebrenici otkazanu mesec dana ranije pod pritiskom javnosti, jer je na plakatima pisalo “Povodom deset godina od oslobođenja Srebrenice”. Skandiralo se Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, a svi govornici su izbrojali da je „u Srebrenici 1995. godine nastradalo oko 2.000 muslimana, i to uglavnom ili isključivo vojnika islamske vojske koje je Alija Izetbegović žrtvovao kako bi lakše dobio pomoć u obliku strane vojne intervencije“.

Demonstracije 1968. su zauzele levičarsku ložu. Univerzitet je dobio ime Crveni univerzitet Karl Marks. Vuk Stambolović, danas profesor medicine je komponovao studentsku himnu čiji je refren „Leva, leva, leva“, a odgovarala je na pitanje „Ko to tamo desnom korača“.

Spisak studentskih zahteva se kretao od smene šefa policije Beograda, još jednog ispitnog roka, socijalne jednakosti, do „slobode štampe“ i uvođenja kategorije „minimalni lični dohodak“.

Za desničare, studenti su bili očajnički vapaj maoista da obnove staljinizam, za tehnokrate kočničari ekonomskih reformi u korist tržišne privrede i političkog pluralizma u Jugoslaviji, a za aparatčike Slobodana Miloševića dokaz da su studenti u Beogradu živeli siromašnije nego oni u Zagrebu i Ljubljani.

Studenti su prvi tražili javni dijalog o kontradikcijama u procesu “izgradnje socijalizma.”

PARTIZANI PRE I POSLE: Sedmoga dana demonstracija Tito je poručio da su „studenti u pravu“ i da „niko nije nezamenljiv, pa ni ja“. Studenti su pristali Kozaračkim kolom čija je poslednja strofa: „Oj Hitleru jebem li ti nanu/ostaće ti kosti na Balkanu“.

Tito je ocrnio „pojedine profesore, neke filozofe, razne praksisovce i druge razne dogmate. Oni sada proglašavaju pokret na univerzitetu. To ne potiče od studenata, već od ljudi koji bi hteli da stvore neki embrion višepartijskog sistema… Štaviše, oni idu i dalje: negiraju radničku klasu kao najvažniji faktor i stub ovog društva… Zar da takvi vaspitavaju našu djecu na univerzitetima i školama? Nema im mjesta tamo“.

Osam nastavnika Filosofskog fakulteta u Beogradu je posle sedam godina suspendovano odlukom Skupštine SR Srbije. Većina se vratila na Univerzitet početkom 1990-ih godina. Svetozar je Stojanović bio specijalni savetnik Dobrice Ćosića, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije. Ljubomiru Tadiću, nosiocu Partizanske spomenice 1941, je Ćosić, partizanski politkomesar posvetio, u njihovoj sledećoj reinkarnaciji, poglavlje u romanu ”Prijatelji moga veka”. Tadić je član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Trivo Inđić je savetovao Borisa Tadića dok je bio predsednik Srbije, bio je pomoćnik saveznog ministra i ambasador u vremenu Miloševića.

Među onima koje je Tito izopštio su još Mihajlo Marković, partizanski kapetan koji je doktorirao u Londonu, jedan od autora Memoranduma SANU. Početkom rata u Hrvatskoj se ispovedio: „Primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske… U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske), a ne na ’velikoj Srbiji’… Ta nova državna granica mora u Hrvatskoj ići linijom razgraničenja srpskog i hrvatskog naroda. JNA treba da posedne tu novu granicu“. Bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, njen ideolog i svedok u korist Miloševića u Haškom tribunalu.

Zagorka Golubović je maja 1999. za NIN izjavila: „Jedna demokratska Francuska, jedna demokratska Engleska, Nemačka koja se demokratizovala, bez ikakvog srama i stida, bez skrupula pionski se povinuju diktatu NATO-a i Amerike. Moram da kažem da u američku demokratiju nikada nisam mnogo verovala. Svako ko se zalaže za vladavinu prava, demokratskih principa u regulisanju odnosa među ljudima i narodima, za principe čovečnosti i morala mora osuditi NATO agresiju na Jugoslaviju“. U nedemokratskim SAD i poniznoj Engleskoj ona je zarađivala kao profesor šest godina.

Među otpisanima su Dragoljub Mićunović i Nebojša Popov, ali i Miladin Životić, jedni dogmata za koga je sumnja paralela istine. Umro je februara 1997. od srčanog udara dva dana uoči odlaska po priznanje Foruma građana Tuzle za organizovanje Beogradskog kruga, grupice intelektualaca i umetnika, neprijatelja srpskih krvavih pustolovina, beogradskog marša Crni flor protiv rata u Bosni, putnika u opkoljeno Sarajevo 1993. Doktorirao je na filosofiji pragmatizma, ali je živeo aksiologiju: „Prvi zadatak svakog predsednika Srbije jeste da ode u Sarajevo i, kao Vili Brant u Varšavi, zamoli za oproštaj”.
Osamljeni su “anarho-liberali“ i „prozapadni ultra-levičari“ iz 1968. žigosani kao “anti-nacionalni elementi” 1990-ih.