ZVEZDE

zar vam se ne čini

da on nikako ne liči na čoveka

koji bi kazao tako nešto

evo stojim i pušim sam pod zvezdama

a posle je otišao i nag legao na krevet

gledajući i dalje noćno nebo kroz prozor

zvezde su bile taman toliko daleko

kao i sve što je u tom času želeo

i to je bilo jedino što sam mogla da povežem sa njim

jer uvek ima jedno dugme viška zakopčano

i govori tiho

i retko se osmehuje velikim širokim osmehom

pa ipak

eto ga kako izgovara nešto sasvim jednostavno

pod zvezdama

pa kroz telefonske žice do drugog grada

u kome za trenutak one zvezde žmirnu

i bace se na mene svim svojim sekutićima zvezdanim

otkopčavajući mi dugme po dugme

i negde u tom času ili čak i pre

više ništa nije neslično njemu ni neobično

što tamo leži nag i gleda zvezde

jer isto to radim i ja

a svet i dalje postoji iako se činilo

da će eksplodirati u milion bestidnih komada

ako bi se takvo nešto jednom stvarno i desilo

(Jelena Lengold, 2012, Slikovnost: Luis Ricardo Falero)