Piše: Nemanja Rotar

Bio sam ubeđen da posle Uelbekovog egocentričnog i politički nekorektnog pripovedača, koji svet vidi kao beznadežno mesto urušenih ideala, a moderno društvo kao savršeno organizovan banditizam, ne može da se pojavi još luđi i samim tim intrigantniji narator. Onda sam naišao na roman Frederika Begbedea „Upomoć, molim za oproštaj” i shvatio da sam bio u zabludi.

Glavni junak ovog originalnog romanesknog ostvarenja jeste Oktav Parango, četrdesetogodišnji lovac na talentovane foto-modele, inače obešenjak, čovek sklon porocima, krajnje nepredvidljivog ponašanja, kome je prekipelo da živi u otuđenom svetu Zapadne Evrope. Stoga polazi u Rusiju da tamo pronađe zemaljski raj i da u tom svetu toplih slovenskih duša doživi duhovnu metamorfozu. Međutim, kao što to u životu neretko biva, umesto ispunjenja nada i očekivanja, čovek se susreće s novim razočaranjima, baš kao što veli narodna mudrost: „Mnogi su našli šipak tamo gde su tražili ruku”.

Daleka pravoslavna zemlja, zaključuje Begbede, nije priželjkivani Eldorado, već sličan, ako ne i istovetan zabran u kome caruje „požudna plutokratija” baš kao i na Zapadu. Oktav Parango, poput živog Gajgerovog brojača, prepoznaje društvene anomalije i beleži ih: ”…Trgovina mladim devojkama, bogatstvo oligarha koje je odredila država kako bi otkupili zapadnjačke konzorcijume i ućutkali drsku štampu, opsednutost moći u cilju kontrole snabdevanja Evrope energentima i uništavanja islamskih provincija po cenu od 20.000 civilnih žrtava, sve te dobre akcije moguće su jedino zahvaljujući tišini koja je usledila nakon pada komunizma”.

Umesto da doživi svojevrsnu katarzu, glavni junak hita ka svom tragičnom kraju. Shvativši da „ljubav ne postoji, da u našoj prepredenoj civilizaciji više nikada neće postojati potrebni uslovi za ljubav”, Oktav Parango postaje terorista. U tome je možda i glavna Begbedeova poenta: u svetu lišenom mere, tolerancije i empatije preostaje jedino strast za zločinom.

(„Upomoć, molim za oproštaj”, Frederik Begbede, „Booka”, Beograd, 2011)