Piše: Tamara Kaliterna
Grigorije, drugi čovek Srpske pravoslavne crkve (SPC) u BiH, što je jedna od 40 eparhija SPC zalupio je pred nosom, iako ih je ostavio otvorenim, vrata predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. Gotovo tri nedelje se znalo da Nikolić sa svitom dolazi u Trebinje po povelju počasnog građanina i da će posetiti manastir Hercegovačku Gračanicu, ali ga niko od crkvenih velikodostojnika u Trebinju nije dočekao. Umesto njih, gomile policajaca. U manastiru nije bilo nikoga. Dveri su bile otvorene. Predsednik Srbije, zadrti vernik se pomolio i upalio sveću koju nije imao kome da plati.

Vladika je dočekao kolebljivog Borisa Tadića kad je ovaj bio predsednik u trebinjskom manastiru, a voleo je Šešeljeve teritorijalne tlapnje. Toliko ga je voleo da mu je, u muževnoj dobi dao krštenicu.

Hercegovački vladika Grigorije od kraja aprila, a iz Begrada napada predsednika Srbije u Beogradu. Počelo je kada je Nikolić za bosansku televiziju rekao: „Klečim i tražim oproštaj za Srbiju“. Nije se zbunio iako je to rekao sedeći u fotelji.
Grigorije je zamerio Nikoliću što nije istakao da su Srbi iz BiH najbolji Srbi bivše Jugoslavije: “Mi se ne odričemo ni Bosne ni Hercegovine, ni Semberije ni Krajine, ni Romanije ni Ozrena, a srpstva i pravoslavlja ni za živu glavu”, ocenio je vladika.

BETONIRAC: Nije pomoglo ni što se Nikolić 22. juna u Trebinju „još jednom obavezao da uradi ono što piše i u Ustavu Srbije, a to je da brinem o Srbima i izvan Srbije“.

Najpribližniji ovom obećanju predsednika Republike je član 111. Ustava prema kome „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Ali, državno jedinstvo doseže do unutrašnje strane granica Srbije.

Ni patrijarh SPC Irinej nije znao da će Nikolić u manastir Gračanicu ni zašto ga niko nije dočekao. Poslednji puta su se predsednik i patrijarh poljubili nedelju dana ranije u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu. Prema kanonima SPC, ličnost ranga predsednika države trebalo bi da dočeka vladika Grigorije, koji je u vreme najavljene posete predsednika Srbije zakazao venčanje za koje će dobiti 60 eura po cenovniku.

Utešio se Nikolić sa predsednikovicom u vinariji uz ravničarske tamburaše i hercegovačku trpezu. Za dodatnu utehu je Džudo savez RS Nikolića uz gusle proglasio majstorom džudoa sa crnim pojasem kako bi ga približio Putinu. Džudo je veština u kojoj slabiji mogu da pobede jače.

„Nemamo ništa protiv predsjednika Nikolića. Imamo protiv toga da Srbija gubi Kosovo i pitamo se koji Srbin nema”, istakao je Grigorije.

Predsednik i njegova delegacija navratili su u hram posle sat i po ali ih opet nije dočekalo svešteno lice. “Goste je dočekao Milorad Perišić, upravnik hercegovačke Gračanice“, saopšteno je iz eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske.
A Nikolić je očekivao drugog Milorada – Dodika, takođe počasnog građanina Trebinja i u rangu predsednika pa makar entiteta. Uz njih dvojicu počasni građani Trebinja su patrijarh Pavle, Tomislav Karađorđević, vlasnik 17.000 stabala jabuka u pokrajini Kent, tri ratna zločinca pre ili posle – Momčilo Krajišnik, Radovan Karadžić i admiral Dojčilo Isaković.
Njima je zvanja počasnog građanina delio jedan drugi Vučurević – Božidar, takođe gradonačelnik Trebinja koji je u Hrvatskoj optužen zbog napada na „latinski grad Dubrovnik sagrađen na srpskim stijenama“. Nikolić je povelju počasnog građanina dobio od Slavka Vučurevića.

Grigorije se kao 25-godišnjak sreo dva puta sa Ratkom Mladićem koga i danas oslovljava sa „general“: „Imao je pronicljive oči i bio je vrlo živahan. Više puta sam sreo i Radovana Karadžića. Nismo puno razgovarali, više u prolazu. Dolazili su i Dobrica Ćosić i Vojislav Šešelj“. Vladiku Grigorija depeše Vikiliks (Wikiliks) opisuju kao “ključnog igrača u SPC ” koji “značajno utiče na političku scenu BiH zahvaljujući posebno vezama sa Dodikom”.

Vlada RS je od 2008. do 2010. godine, prema podacima iz službenih glasnika, donirala njegovoj eparhiji milion KM. Od ustoličenja Grigorija kao episkopa zahumsko-hercegovačkog 1999. godine Eparhija je u Trebinju osnivala firme i kupovala akcije, bavila se hotelijerstvom, poljoprivredom i vinarstvom. Firme u kojima Eparhija ima vlasničke udele zadužene su za 6,6 miliona KM. Uloga crkve kao veleposednika, hotelijera ili trgovca nespojiva je sa hrišćanskom misijom. Grigorije je i crkvu u Trebinju stavio pod hipoteku.

Početkom juna odbornici Dodikove Stranke nezavisnih socijaldemokrata i Demokratskog narodnog saveza (DNS) nisu hteli da Nikolić bude njihov sugrađanin pa makar i počasni zbog njegove klasifikacije da su Srbi iz Republike Srpske „Bosanci“.
Predsednik DNS-a je Marko Pavić. Kao gradonačelnik Prijedora je obeležavanje 31. maja, Međunarodnog dana bijelih traka u tom gradu, dan solidarnosti sa najmanje 3.000 prijedorskih žrtava ali i pogubljenih širom BiH, nazvao “slavljem” i “običnom gej paradom”.

Kad je dobio Povelju Nikolić je rekao građanima Trebinja na Trgu slobode da nije zaboravio Stefana Nemanju, ni Petra Petrovića Njegoša, koji su „bitno, sudbinski uticali na stvaranje našeg nacionalnog bića“.

Nije vredelo. U nekoliko navrata čulo se “Kosovo je Srbija” i “Idemo na Kosovo”, a grupa radikala je nosila transparent “Izdao si Voju, a sad izdaješ zemlju svoju”. Na saobraćajnim znakovima zaostali su polepljeni plakati kojima je Nikoliću poručeno da “Srbi u RS nisu Bosanci”. Policija je sprečila okupljanje pristalica Srpske radikalne stranke “Dr Vojislav Šešelj” u RS.

Tržni kulturno-umetnički program sastojao se od pesama “Tamo daleko” i budnice “Ovo je Srbija” čiji su stihovi: „Znaš li odakle si, sine/ pogledaj planine sive/ Zejtinlikom cveće procvalo/ Šumadijom sunce zasjalo/ ovo je Srbija/ govore grobovi ratnika/ iz slavnog vremena/ Cvetovi kao od vina/ stihovi ratnih sudbina/ još cvetaju kao nekada/ kraj Drine sa cvetnih livada“.

Na Zejtinliku u grčkom gradu Solunu su grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u Prvom svetskom ratu.

Nikolić je postao naturalizovani Trebinjac jer je u doba socijalističke obnove i izgradnje nadgledao betoniranje korita Trebišnjice. U subotu je doneo i cveće na spomenik palim braniocima grada. Osman-pašina džamija sagrađena 1729. godine „je 1993. izgorjela u požaru. Zbog smrada i bolesti koje su prijetile ruševine su uklonjene“, piše u turističkom vodiču. Praznik Svetog Save 1993. slavljen je tako što je zapaljena najstarija džamija u gradu i proterane hiljade trebinjskih muslimana. Džamija je buktala čitavu noć, a pijani naoružani su pucali u vazduh.

Srbi su 1991. činili 68,19, a Muslimani 19,33 odsto Trebinjaca. Ime Trebinja potiče od slavenske reči treb, što znači žrtva (žrtvovati).

Od Rimljana trebinjski kraj je poznat pod nazivom Travunija. Godine 1168. Travuniju je preuzeo Stefan Nemanja. Pod vlašću Nemanjića će ostati do 1371. Srpska vojska je u Trebinje ponovo ušla 11. novembra 1918. godine.

Dok je četnički vojvoda Tomislav Nikolić zahvaljivao na počastima trebinjskog Vučurevića, nedaleko Siska je predsednik od ponedeljka 28. članice EU rekao: „Bez antifašizma Europa nije Europa, a Hrvatska ne bi bila Hrvatska“. To je poručio Ivo Josipović na obeležavanju Dana antifašističke borbe u šumi Brezovica gde je 22. juna 1941. godine osnovan Prvi sisački partizanski odred, prva antifašistička postrojba one Jugoslavije.

Svečanost u šumi Brezovica je zatvorio orkestar Oružanih snaga Hrvatske partizanskom pesmom: „Po šumama i gorama/ naše zemlje ponosne/ idu čete partizana/ Slavu borbe pronose!/ Crne horde nas ne plaše/ Krv herojska u nas vri/ Mi ne damo zemlje naše/ Da je gaze fašisti“.

Nikolićeva uglazbljena koračnica je dopirala do granice Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica.

U bici opet kod Siska 1593. združeni hrišćani su porazili Turke i zaustavili ih pred Evropom. Pobedom kod Siska je završio i Stogodišnji hrvatsko-turski rat.