Piše: Nemanja Rotar
Fotografija: Mio Vesović

Generacija pisaca rođenih početkom sedamdesetih u našoj književnosti nije imala adekvatan tretman. Kada je stupala na scenu, besneo je građanski rat. Veliko tržište knjiga stare Jugoslavije raspalo se i usitnilo. Nekadašnji tiraži od po desetinu hiljada primeraka sveli su se na svega jednu hiljadu. Ugasili su se mnogi kvalitetni časopisi, zaraćene strane podigle su oko sebe bedeme netolerancije. Unutar srpskog literarnog korpusa, generacija pisaca iz šezdesetih vodila je polemike sa starom literarnom gardom. Bio je to sukob tradicionalista i postmodernista ili političkim jezikom govoreći, nacionalista i evropejaca. Naravno da su sve podele ovog tipa grube, trivijalne i uvredljive, ali one su nesmetano egzistirale u jednom duboko podeljenom društvu po raznim osnovama. Najveći štos je to što polovinu stanovništva Srbije čine mahom analfabete. Niti manje pismenih, niti većeg umišljaja u vrednost domaće literature u nekakvim svetskim okvirima. Književni život je obeležen delovanjem raznih međusobno zavađenih koterija. Nekada su se ove grupe okupljale oko određenog časopisa da bi kasnije prigrabile i čitave institucije. U senci ovih duboko ličnih sukoba, motivisanih različitim političkim pogledima ili običnom sujetom, socijalistički koncept kulture je polako iščezavao pred naletom novog, zapadnog, tržišno orijentisanog. Stare i renomiirane izdavačke kuće poput „Prosvete”, „Nolita”, „BIGZ-a”, „Matice srpske” i „SKZ-a” nestajale su u procesu privatizacije ili su gubile svoj povlašćen društveni status. Niklo je mnoštvo malih izdavača sa komercijalnim programima i reklamnim strategijama analognih duhu vremena. Tradicionalno poimanje književnog života razdrobilo se i nestalo, nastupilo je doba malih pesnika, kako ih je prozvao Čarls Simić, koji su primat dali propagandi na uštrb samog teksta. Ono što je meni, takođe, smetalo, ne samo tada, već generalno, jeste uvrnuti stav domaćih teoretičara književnosti da nekoga u četrdesetim, sa nizom objavljenih knjiga, tretiraju i dalje kao mladog stvaraoca. To je posledica gerontokratije u našim literarnim krugovima i nepoštovanje narodne poslovice „zasviraj pa i za pojas zadeni”, a što bi u prevodu trebalo da znači: izabrati pravi momenat za elegantno povlačenje iz javnog života. Mnogi domaći pisci, okićeni mnoštvom društvenih priznanja, nisu pomišljali da odu u literarnu penziju. Stolovali su neprikosnoveno u književnom životu do poslednjeg daha.