Piše: Tamara Kaliterna

„Danas je veliki dan za Srbiju. Srbija je formalizovala svoje vekovno bratstvo sa Ruskom Federacijom“, odao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić 24. maja kada je potpisao Deklaraciju o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije. To je 43. deklaracija sličnog sadržaja čiji je Moskva supotpisnik.

Upornih 13 godina se najavljivao ovaj sporazum. U tom rasponu je sačinjeno njegovih osam varijanti. Poslednji put je ujesen 2011. godine objavljeno da će sporazum potpisati tadašnji predsednici Boris Tadić i Dmitrij Medvedev.

Deklaracije istog sadržaja su potpisane sa većinom zemalja EU, a tekst rusko-srpske je najsličniji deklaraciji koju je Rusija potpisala sa Španijom, rimokatoličkom NATO kraljevinom. Mnogo pre nego sa Srbijom, Rusija je potpisala takvu deklaraciju i sa Italijom, koja je priznala nezavisnost Kosova tri dana posle njenog proglašenja.

Na ceremoniji potpisivanja Putin je rekao da Rusija pomaže obnavljanje „srpskih svetinja na Kosovu“. Iako su kosovski Srbi najviše voleli da pravoslavna braća čuvaju njihove svetinje, poslednji ruski vojnici otišli su sa Kosova osam dana pre roka koji je odredio i tada predsednik Putin – 23. jula 2003. Ruski kontingent je bio razmešten u opštini Kosovska Kamenica koja je bila pod kontrolom Amerikanaca, u opštini Srbica gde su glavni bili Francuzi i u opštini Mališevo gde su komandovali Nemci. Danas najveće pravoslavne manastire na Kosovu čuvaju katolici, karabinjeri poznati po dvorogim šeširima.

Novinari nisu mogli da pitaju ništa, pa ni o čuvarima srpskih dragulja, jer su Putin i Nikolić posle potpisivanja sporazuma pročitali pripremljene izjave i otišli. Nisu smeli novinari ni da traže razjašnjenje nagoveštaja premijera Dmitrija Medvedeva da će zabraniti uvoz jabuka iz Srbije jer su opasne po zdravlje zbog previše pesticida i nitrata. Desilo se to nedelju dana pre ceremonije o ravnopravnom partnerstvu zemlje veličine 17 miliona i one od 77.000 kvadratnih kilometara.
Između ove dve, isprečilo se 1.200 kvadratnih kilometara „ničije zemlje“ severnog Kosova. Odbornici tamošnje četiri opštine zamolili su 8. maja Rusku Federaciju da „pomognu vlastima Srbije da pregovore o statusu Kosova i Metohije vrate pod okrilje Saveta bezbednosti UN“. Beograd sa Prištinom već 27 meseci pregovara u okrilju EU.

Prinuđena spolja i iznutra na briselsku trasu, Srbija je napustila njujorški put. Beograd egzercira sudbinom 7.186 862 ljudi, ali ne i sa 112 odbornika. Oni, u ime četrdesetak hiljada ljudi, premazani patriotizmom, egzerciraju na svoj način shvaćeno rodoljublje nad milionima građana Srbije, zaustavljajući ih pred EU.

„Nikada u istoriji nije toliko mnogo ljudi toliko mnogo dugovalo tako malom broju ljudi“ – mogao bi da se parodira premijer Britanije Vinston Čerčil. Čerčil je to rekao u vreme rata, misleći na pilote koji su branili svoju zemlju.

“Obraćamo vam se sa molbom da i nama kao i vlastima u Beogradu pomognete da zaštitimo ustavni poredak Republike Srbije na Kosovu kao i Rezoluciju 1244 SB UN od jednostranih akcija Vašingtona, Brisela i Prištine”, pišu odbornici Kremlju. Među adresatima je i Medvedev, koji je u aprilu rekao srpskom premijeru Ivici Dačiću pred novinarima kako je „rešenje pitanja Kosova privilegija Srba. Ne treba mi da ‘guramo’ taj proces, već Srbija. U poslednje vreme stekao se utisak da se od Rusije očekuje više nego od same Srbije, što nije ispravno“.

Još nema odgovora na zahtev tačno 21.000 punoletnih Srba sa Kosova iz novembra 2011. da dobiju rusko državljanstvo i da ih Moskva “zastupa pred svetom”. “Mitrovdansko prošenije” (molbu) su poslali patrijarhu moskovskom i cele Rusije, predsedniku, premijeru i ruskoj Dumi. Na Rezoluciju Informbiroa 28. juna 1948. sa osam poglavlja CK KPJ odgovorio je sutradan odlučnim „ne“.

Vrhovi Rusije ostali su nemi pred rečima molilaca: „Jedini zaštitnici raspetog srpskog naroda, primite u ime i slavu Gospoda našu blagodarnost, ljubav i prošenija našeg opstanka pred rasulom i potpunom propašću… Šiptari nas ubijaju, sprovode povodnju (poplavu) i otetim Srbima su u Hristovim mukama vadili organe za klanice ljudskog mesa, tržišta Zapada, nezapamćena i među ljudožderima. Šiptari su jedini narod na svetu koji u svom trajanju nije ostavio ni jedan kulturno istorijski beleg na zemlji… Srpskim sužnjima, među kojima je kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo tri srpske države do sada su presudili ukupno deset vekova robije. Osamnaest srpskih glava, umoreno pre suđenja, krasi na kolju palisade Ševeningena“.
„Nacrt rezolucije (o osnivanju Međunarodnog suda za zločine na prostoru bivše Jugoslavije) jednoglasno je usvojen“, objavio je svetu pre 20 godina upravo Jurij Voroncov, ambasador Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN.

Dmitrij Rogozin, tada ruski ambasador u NATO-u rekao je da bi egzodus Srba u Rusiju “koja ima velike demografske probleme”, bio “dragocen”. Emigracija, visoka stopa smrtnosti i niska stopa nataliteta smanjuju stanovništvo Rusije nakon raspada Sovjetskog Saveza. Putin je počeo kampanju u korist nataliteta proglašavajući 2008. “Godinom porodice”. U moskovskom parku montirane su posebne klupe na kojima su parovi lakše mogli da se zbliže. Ustanovljeni su praznici “Dan porodice, ljubavi i vernosti” i “Dan porodičnog kontakta”, kada zaposleni mogu da uzmu slobodan dan bez objašnjenja. Žene koje se porode devet meseci kasnije na „Dan rođenja patriota” dobijaju na poklon TV aparat ili mašinu za pranje rublja.

Ideju Rogozina je prihvatio i novinar Vitalij Tretjakov, bivši član Saveta predsednika Rusije za ljudska prava i građansko društvo predlažući da se Srbi nasele u Tverskoj ili Kalužkoj oblasti, ili kod Stavropolja, a oni sa sa „najjačim energetskim potencijalom“ da se „humano presele“ na Daleki istok.

Stavropolj je osnovan kao kozački logor za vreme ruskog-turskog rata između 1768. i 1774. godine. Danas je prihvatni centar za izbeglice sa severnog Kavkaza.

Carska Rusija je za naseljavanje „balkanskih pravoslavnih naroda“ omeđila od 1753. do 1764. godine područje „Slavjanoserbije“ na desnoj obali reke Donjec. Njeni stanovnici je trebalo da u Bahmutskoj husarskoj regimenti čuvaju granicu carstva. Tu su živeli Horvati, Ševiši, Preradovići, Stratimirovići, Kneževići, Vujići, Petkovići, Avramovi, Radivojevići, Duke, Stepanovi, Živkovići, Hadžići… Donjec je danas granica Ukrajine i Rusije.

U decembru 2011. Rusija je umesto državljanstva poslala Srbima sa severa Kosova ćebad, ručne generatore, hranu, kućne potrepštine i baštenski nameštaj, a u oktobru 2011. sever Kosova je samoinicijativno pohodilo desetak ljudi u ruskim vojnim uniformama i ruski sveštenik. Proveli su jedan sat na barikadi u Mitrovici. Mahali su zastavama Rusije.

Na barikadi su ih dočekali kao heroje: „Vi ste naši jedini spasioci. Neka bog blagoslovi vaš dolazak“. Preko prevodica, uniformisani su poručili da nose “Putinovu podršku Srbima na severu Kosova”. Besim Hoti iz kosovske policije rekao je da „prave ruske vojnike KFOR ne bi pustio na Kosovo”.

Viktor Černomirdin, izaslanik predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina je 1999. godine ubedio Slobodana Miloševića da se povuče sa Kosova, a iste godine nije prihvaćena jugoslovenska ponuda o priključenju zajednici Rusije i Belorusije „Međunarodni faktor“, uključujući Rusiju, jednoglasno je 7. oktobra 2005. godine formulisao principe pregovora o statusu Kosova: nema povratka na stanje pre 1999; nema podele Kosova; nema ujedinjenja Kosova sa drugom državom ili delom njene teritorije. Osim Rusije, u Kontakt grupi bili su predstavnici SAD, Francuske, Nemačke i Britanije, svi mentori plana Martija Ahtisarija, izaslanika generalnog sekretara UN o dogovornoj budućnosti Kosova. Tema prvog direktnog dijaloga Beograda i Prištine u februaru 2006. bila je decentralizacija vlasti. Posle godinu dana dijaloških neuspeha, Ahtisari je ponudio nacrt sporazuma usaglašenog sa Kontakt grupom i naglaskom na zaštiti „nealbanaca“ na Kosovu. Premijer Vojislav Koštunica nije hteo ni da primi Ahtisarija, niti da čuje za sporazum od 58 strana. Isto su se ponašali „Srbi sa severnog, južnog i centralnog Kosova i Srpska pravoslavna crkva“, rekao je Ahtisari novinarima u Njujorku 8. februara 2007.

„Čini mi se da sporazum nisu ni pročitali, iako se u dve trećine dokumenta nudi zaštita kosovskih Srba… Savet bezbednosti treba da se usaglasi i preporuči Generalnoj skupštini da primi u članstvo zemlju koja je priznata kao nezavisna država. Neke zemlje nisu odmah ni aplicirale za članstvo u UN“.

Koštunica je zalupio vrata izaslaniku 193 države, a Dačić je plišano zakucao na vrata 27. Popravni ispit na pregovorima o decentralizaciji Kosova i zaštiti „nealbanaca“ položen je posle sedam, odnosno šest godina. Toliki je i prosek studiranja na Beogradskom, Koštuničinom i Dačićevom univerzitetu.