Beogradska izdavačka kuća ”Arhipelag” nedavno je objavila novu knjigu svjetski nagrađivane autorice Jelene Lengold ”U tri kod Kandinskog” koja pripovjeda na uzbudlji i zanosan način o ljubavi i strasti, pri čemu je ljubavona svakodnevna prosvetljujuća sila života ali i sila zbog koje se pati i strada. Iz tog štiva donosimo priču ”Mravinjak”.

Piše: Jelena Lengold

 

Probudiš se nekad i znaš, dan će ti biti dobar. Jednostavno, znaš. Senke padaju u sobu pod besprekornim uglom, osvetljavaju upravo one predmete koje voliš. Čuju se samo milozvučne ptice, nijedna vrana ne krešti. Nikome se tog jutra dole na parkingu ne pokvari alarm i ništa te iz sna ne podiže brutalno. Čak se i rasaniš sam od sebe, pet minuta pre nego što bi zazvonio budilnik. Imaš dovoljno vremena da se protegneš, osmehneš, da se okreneš ka budilniku i da isključiš zvono. Neće biti nikakvog trzanja iz sna tog jutra, ničeg nasilnog. Ima takvih dana, koji počnu zaista dobro.

Radio sam u Belom jorgovanu već tri godine. I živeo u ovom stanu, iznad prodavnice Zdrava hrana – sunce na dlanu. Mada mi uopšte nije delovalo zdravo kad bih video kako se s prljavih kamiona istovaruju isto tako prljavi džakovi puni ovsenih pahuljica. Dok gledam ljude koji ulaze dole u Zdravu hranu, dođe mi da im viknem s prozora da tako nešto ne postoji, osim ako ne odu negde, na neki vrh Alpa i pasu do kraja života detelinu koja tamo raste. Mada ni to nije garancija. Ko ti kaže da neke kisele kiše nisu pale i tamo? Ko ti garantuje da pčele s najzelenijih livada nisu već odavno ozračene? Mene ni najmanje ne zanima zdrava hrana, niti imam želju da živim sto godina. Smešni su mi ovi koji ulaze u radnju. Dođe mi nekad da ih povedem sa sobom u Beli jorgovan pa da vide. Ima tamo nekih koji se bliže stotoj. Mada ih ima i sa manje godina, ali izgledaju kao da im je dvesta. Hoću da kažem, u nekom momentu potpuno je svejedno da li imaš sto godina ili sedamdeset. Ako si sav zbrčkan, ako ne možeš sam da se okupaš, da sereš, ako nisi ništa pojebao nekoliko decenija, ako su ti ispali svi zubi i ako ne čuješ ni sopstveni prdež, koja je uopšte poenta života? Rastu im one dlakave uši i orlovski tvrdi nokti kojima se kače za stolice, za fotelje, za hodalice. Drže se kao da je to najvažnija jebena stvar na svetu da oni ostanu uspravni, da oni sednu gde su naumili da sednu, da se oni dočepaju kašike, daljinskog upravljača, kutije s tabletama. Kao da će svet da se raspoluti i da eksplodira ako oni ne uhvate svojih deset minuta prolećnog sunca. Sede tamo, ispod onog drveća, na klupama, ti truli Tutankamoni, i upijaju sunčeve zrake, kao da će nekim čudom odjednom da se podmlade i kao da će da im izrastu lokne i dugački tvrdi kurčevi. I kao da više neće da im ispadaju veštačke vilice, od kojih svi izgledaju kao nasmejani leševi. Ne znam zašto starcima prave te ogromne, konjske zube, to je još jedna stvar koja mi nije jasna. Da li je problem u zubima ili se njima glave smanjuju, pa zubi počnu da izgledaju preveliki? Zatim prave one grimase koje liče na osmeh, ali su sve samo ne osmeh. Stalno ih nešto žulja ispod tih proteza i stalno nešto nameštaju. A njihovi ogromni zubi se keze, sa svom onom hranom koja je zapala tu negde između žica i svega onoga što su nekad bila njihova usta.

Ovi iz Zdrave hrane bi trebalo to da vide. I da pomirišu. Pa da tek onda odluče da li zaista žele da tako, pijuckajući sok od cvekle i kefir, dočekaju večnost. Starost, naime, smrdi. Može to da se kaže i na lepši način, verovatno, ali to bi bila laž. Naravno, nije starost jedino što smrdi. Kad malo razmislite, skoro sve na svetu smrdi ili je sklono tome da počne da smrdi. Ali barem može da se okupa. Može da se maskira, da se počisti, da se uglanca. A starost tu ne može ništa. Ona zaudara sama po sebi. Za ove tri godine u Belom jorgovanu potpuno sam se navikao na taj vonj. Više ne zadržavam dah kad ulazim u kupatila, u previjalište, u vešeraj. Ništa me više ne dotiče. Ali znam da sve smrdi. I kad, zatim, uveče idem kući čini mi se da ljudi osećaju na meni taj smrad i odmiču se. U devet od deset slučajeva, ja ću biti poslednji čovek u autobusu do koga će neko da sedne. To je zbog tog smrada.

Jednom je sela jedna vrlo umorna i vrlo debela majka s detetom, nije me ni pogledala, samo je ušla u autobus i sručila se na prvo slobodno sedište, prignječila me svojom telesinom, i uzela dete u krilo. Bilo mi je jasno da je i ona, iz nekog svog razloga, potpuna imuna na sve vrste mirisa, baš kao i ja. Ali dete, dete je osetilo. Mali nije mogao imati više od tri godine. Majka mu je skinula kapuljaču i dečak me je pogledao. Zatreptao je očima, jednom, pa još jednom. Nije poverovao iz prve. A onda je vrisnuo. Mali je nepogrešivo nanjušio da mirišem na zavoje, na rane koje nikad neće zarasti, na lopate s govnima, na upišane čaršave, na krv. Mali je sve to osetio i počeo je da urla, da se batrga u majčinim rukama kao da ga neko davi. Njoj nije bilo jasno šta se dešava, ali meni jeste. Ustao sam, provukao sam se nekako pored nje i otišao što sam dalje mogao, na drugi kraj autobusa. Mali se momentalno ućutao.

Ali ovaj dan je počeo dobro i bio sam odlučan da ga tako i nastavim. Uskočio sam pod tuš jer bio je drugi četvrtak u mesecu, a to je značilo da se moje dežurstvo, od tog pa sve do sledećeg jutra, poklapa s dežurstvom sisate Majde. Ona nije imala mnogo prohteva. Samo da joj ne gnječim sise previše jako, i da budem uvek uredno okupan i obrijan. Zato sam udario po brijanju i izbrijavanju. Pa sam se zalio kolonjskom vodom. I naprskao se svim i svačim. Sisata Majda je bila vredna toga. Čim bismo starce poslali na spavanje, ona bi se bacala na moj kurac sa entuzijazmom mladih izviđača. Pričala bi s njim. Tepala bi mu. Gladila bi ga. Vezivala bi mu mašnice od zavoja. Jednom mi ga je prilepila širokim flasterom za stomak, a onda se trljala o njega. Osećao sam kako mi se diže ispod onog flastera, ali nije imao kud. Flaster je bio jak. I kurac je bio jak. Ali flaster je bio jači. Rekao sam sisatoj Majdi da me boli, ali njoj se to izgleda sviđalo. Nije joj padalo na pamet da ga odlepi. Pustila ga je da se pati i da se nadima tamo, sputan i zarobljen, dok ga je ona mazila, sisama, rukama, jezikom. Takva je ta Majda. Zato sam se kupao. I izbrijavao.

Kad sam izašao napolje, video sam tipa koji radi u Zdravoj hrani. Stajao je ispred radnje i pušio.
– Zdravlje na usta ulazi, a, prijatelju? – viknuh mu u prolazu.

Mislim da mi je doviknuo nešto kao napaseš mi se muda, ali nisam se baš zadržavao da ga čujem. Nije ni njemu bilo lako. Ličio je na nekog bivšeg džankija koji je srećan što uopšte ima posao, bilo kakav. Izbegavao sam da ga gledam dugo jer sam stalno imao utisak da će u nekom trenutku da se pojavi neki džinovski insekt, pravo iz onih njegovih musavih dredova, i da mu krene preko face. To ne bih podneo, morao bih da ga bijem. I zato sam samo prošao, pa nek on priča za mnom šta hoće.

Kapija Belog jorgovana je škripnula onako kako uvek škripne i bio sam unutra. Zatvorio sam gvozdena vrata. Uvek mi se činilo, kad krenem popločanom stazom kroz baštu, da jedan svet ostavljam za sobom i ulazim u neki drugi, paralelni, koji sa onim spolja nema baš mnogo veze. Staza je vodila kraj nekoliko zelenih klupa i malenog ružičnjaka. Bio je tu i jedan orah, i ispod njega tri plastična stola sa stolicama. Neki starci su već zauzeli svoja mesta. Oni koji su još mogli da vide, čitali su novine. Neki su igrali šah. Prizemlje je, sve u svemu, zadržavalo obrise života, besmislenog, ali ipak života. Tu dole živeli su pokretni starci. Ali postojao je i sprat. Tamo se ništa nije kretalo, osim nas koji tu radimo. Na spratu su ležali oni koji umiru. Oni koji više nisu imali snage ni za jauk. Samo im je izlazio dah, nepravilno, aritmično, umorno, iz iskeženih bezubih usta i lica su im se skupljala u crnilo, žutilo, sivilo, čekajući svoj čas.

Povremeno su ih posećivali rođaci, oni isti koji su ih tu i doveli, da umru. Uveli bismo ih u sobu, pošto bismo ih proveli kroz dugačak hodnik u prizemlju, pa gore, uz stepenice. Bilo je nečeg zajedničkog u načinu na koji su svi posetioci išli kroz ove hodnike. Kao da su se plašili da bilo šta dotaknu. Kao da je starost zarazna, kao da će smrt preći na njihov rukav ili na obod njihove suknje, ako u hodu neki komad njihove odeće samo okrzne kolica kraj kojih smo prolazili. Da su mogli, ne bi spuštali ni stopala na ove podove. Penjući se uz stepenice, nikad nisu dodirivali gelender. Hodali su ukočeno i svečano. Išli su gore, najčešće ka nekoj svojoj krivici. Tamo je ležao neko čija se smrt čekala, čija je smrt bila izvesna, pitanje dana ili sata. Privukli bismo im malu stolicu bez naslona, i oni bi seli uz krevet svog umirućeg. Nekad bi skinuli mantil i onda bi se osvrtali u nelagodi i shvatili bi da nijedno mesto nije dovoljno dobro da na njega odlože svoju odeću. Mi bismo ponudili da im okačimo mantil na čiviluk, ali oni bi rekli, ne hvala, držaću ga u krilu, i zaista, stisli bi sve uz sebe, svoje mantile, svoje jakne, svoje tašne, ništa nije smelo da dotakne okolne predmete.

Onda bi se zagledali u svog umirućeg i ponekad bi ga neodlučno uzeli za ruku. Koščate usahle ruke sa izbačenim zglobovima ne bi se bunile. Niti bi mogle da se pobune, sve i da su htele. Ponekad bi posetioci uzeli u ruku takvu neku umiruću šaku i milovali bi one pege, onu isfaltanu kožu, nekad bi prstom pratili put vene, nekad bi opipavali mesto modrice koja je ostala od poslednje infuzije. Modrica koja nikad neće proći, s kojom će biti sahranjeni. Svaka žila, svaka vena, svaki unutrašnji sklop, ogoljavao se kako se smrt približavala. Bilo je to zaista čudno. Kao da je život, u odlasku, svlačio sa tih tela sve čime je prikrivao svoju banalnu suštinu. U tim poslednjim danima, bolje nego ikad, videlo bi se da smo samo to, gomila krhkih kostiju, nakačenih na zglobove, isprepletanih putevima krvi i putevima koji prenose bol i strah.

Dole u bašti bilo je zaista toplo, aprilsko sunce je ugrejalo stolice, stolove, klupe i svaki orahov list. Video sam da su se dva nova mravinjaka otvorila tačno pored mesta gde su stajali stolovi. Nije prošlo ni tri dana kako sam sve mravinjake u bašti zalio jakom mešavinom kamfora i špiritusa, psujući usput smrdljivu gamad, obećavajući im da više neće naći nikakav put ka svetlosti koji neće biti unapred osuđen na propast. Zalivao sam ih sa ogromnim zadovoljstvom, priznajem, jer mrzim mrave otkad znam za sebe. I izgledalo je da sam dobio bitku. Ali sada, čim sam bacio pogled ka orahu, ugledao sam dva brdašca kako se izdižu iz trave i obuzeo me je bes. Prvo što ću uraditi, mislio sam, biće da napravim novu smesu. Samo će ovog puta špiritusa biti mnogo više, o da, mali moji crni uporni prijatelji, biće špiritusa taman koliko treba da vam se ogadi dan kad ste došli i doselili se u Beli jorgovan.

Sisatu Majdu sam zatekao u kuhinji, kuvala je kafu. Nosila je beli mantil, ali tri donja dugmeta bila su joj otkopčana i znao sam da ispod mantila nema mnogo toga. Prišao sam joj i ona se prvo osvrnula oko sebe pa kad se uverila da je niko ne gleda, stisla me je za jaja. To je bio njen način da kaže dobro jutro. Lupio sam i ja nju po stražnjici. Bio je to uobičajen početak dana, drugog četvrtka u mesecu. Majda je bila udata i imala je čak troje dece, što se po njenoj figuri nikad ne bi moglo ni pomisliti. Grudi su joj stajale kao da nikad nijedna musava beba nije prišla ni blizu tim savršenim okruglim bradavicama, a njen struk sam mogao skoro obuhvatiti šakama kada bi sela na mene. Znao sam samo toliko da Majdin muž vozi kamion i da ga često nema po nedelju dana, kad krstari drumovima, prevozeći nekakve svinjske polutke s jednog na drugi kraj Evrope. Ostalo me nije previše ni zanimalo, pa ako je nekad nešto i kazala o njemu, trudio sam se da to ne zapamtim. Nisam znao imena njene dece, i mislim da ih nikad nije ni izgovorila. Ako bi ih i pomenula, rekla bi deca su na selu kod mojih ili ona moja mala je opet sinoć dobila temperaturu i tako su ta deca ostala tamo gde im je, što se mene tiče, i bilo mesto, u predelu apstrakcije. Nisam imao želju da tucam ničiju mamu. Kad bih joj podigao onaj mantil i ugledao gaćice, nisam želeo da znam da je to isto, fino, savršeno okruglo dupe, prethodne večeri sedelo na dečijem krevetiću i čitalo bajke. To nisam želeo da znam, ta slika mi nije bila potrebna.

Dan je proticao mirno, sve se dešavalo po ustaljenom redu, nije bilo ničega što bi pomutilo moje strpljivo iščekivanje večeri. Mrave sam zalio čime treba i onda stajao iznad mravinjaka deset minuta, čekajući da vidim hoće li neki preživeli heroj da se pojavi, pa da ga dokrajčim. Nije izašao nijedan. Bio sam zadovoljan. Odlazeći odatle, zgazio sam onu rupu i sravnio je sa ostatkom tla. Prazno oko mravinjaka više me nije gledalo.

Celo prepodne sam vodio starce iz prizemlja na kupanje, jednog po jednog. Neki od njih su hodali sami, neke sam pridržavao za lakat, na putu ka kupaonici. Njihova naga tela su, baš kao i one šake, govorila sve o unutrašnjem sklopu. Tela staraca ne kriju više nikakvu tajnu. Tela staraca razobličavaju sve iluzije. Dlake na njihovim grudima i oko njihovih obešenih jaja su suve i bele. U njima odavno nema života. Te dlake su već umrle, iako su starci još živi. Stavljam ih da sednu na plastičnu stolicu i onda puštam da im se topla voda sliva niz ćelava temena. Neretko se dešavalo da starci, u iznenadnom zagrljaju tople vode, počnu da plaču. Ranije, kad sam tek počeo da radim u Belom jorgovanu, ovo je bila jedna od najčudnijih stvari koju sam video. Kasnije sam shvatio i navikao se. Neki od njih nisu bili ni svesni ovih suza koje bi odlazile u slivnik, zajedno s vodom iz tuša. Sedeli bi tamo, obešenih ruku i puštali da ih grli topla voda. Ponekad bi podizali lice i puštali da ih kapljice miluju po obrazima, po vratu. Starci koji se kupaju bili su mirni i tihi. Činilo mi se da bi najviše voleli da odem i ostavim ih same tamo, ispod te tople vode. Da su propisi tako nešto dozvoljavali, ja bih to i učinio. Ali nije se smelo. Morali su da prime tu poslednju nežnost baš tako, sramežljivo, preda mnom, i da se predaju putanji svake kapi niz svoje bokove i svoje stomake, dok ja stojim tu, kraj njih, i pazim da se ne okliznu i ne padnu. Takva je bila starost. Nije u njoj bilo prostora za bilo kakav privatni događaj. Intime više nije bilo, nestala je onog časa kad su ušli ovde i kad se za njima zatvorila ona škripava kapija.

Popodne je prošlo takođe mirno. Presvukao sam koga je trebalo presvući, razdelio večernje lekove u papirne čaše, promenio posteljinu u nekoliko soba, vratio u krevet jednu staricu koja je po svaku cenu htela da krene napolje. Uporno je ponavljala da mora da ide da spremi večeru za decu. Vraćao sam je nekoliko puta u njenu sobu, a ona bi onda sela na krevet i nervozno trljala zglobove svojih prstiju jedne o druge. Kada je krenula po četvrti put napolje, shvatio sam da moram da joj dam injekciju. Zaspala je još pre nego što sam stigao da joj obučem pižamu.

U neko doba, činilo se da su svi starci već zaspali. Isključio sam televizor u trpezariji i pošao gore, uz stepenice, da vidim gde je Majda. Taman sam se uspeo uz polovinu stepeništa, kad sam je ugledao kako mi maše odozgo da požurim. Lice joj je delovalo uznemireno. Znao sam šta to znači. Neko od staraca sa sprata umire. Dan ipak neće biti potpuno miran, pomislih.

Kao što sam i pretpostavljao, bio je to starac iz 4B. Već nekoliko dana, kad god bih došao na posao, čudio sam se da je on i dalje živ. Njegov se život opirao snagom koju u ove tri godine u Belom jorgovanu još nisam video. Ništa osim infuzije nije uneo u sebe ko zna koliko nedelja, a onda, pre nekoliko dana, lekar je kazao da njegove vene više ne primaju ni infuziju. Njegova krv kao da je stala. U njega više ništa nije ulazilo. Ali začudo, iz njega ništa nije ni izlazilo. Ništa, pa ni njegov život, ako se to još uvek moglo nazvati životom.

Sada smo stajali kraj njega, Majda, ja i zbunjeni mladi lekar koji je izgledao kao da bi najradije pobegao odatle. Ponekad bi nam se učinilo da starac više ne diše, ali onda, odjednom, dug hroptavi uzdah. Pa nekoliko sekundi tišine. Nije se moglo učiniti ništa osim da stojimo i da čekamo. Brojali smo sekunde između sve ređih udisaja. Prošlo bi i po deset, petnaest sekundi. Ništa, ništa, ništa, mrtav je, sad je sigurno mrtav, pomislio sam i pogledao u doktora. Njegove su oči bile ustrašene, kao da nikada nije video čoveka koji umire. Onda bi nas sve odjednom prenuo novi, tihi, uzdah. Sve do jednog časa kada udisaja više nije bilo. Minut, dva, tri, pet, deset minuta. Lekar kao da se odjednom setio šta treba da radi, kao da je izašao iz nekog svog malog stupora, prihvatio je starca za zglob ruke, pokušao je da mu opipa puls, a zatim je stavio slušalice na uši, otkopčao mu pižamu i pažljivo počeo da sluša tamo gde je nekada postojalo jedno srce koje je živelo. Mahnuo nam je rukom da odemo, nije tu više bilo posla za nas. Dok smo odlazili samo je rekao: – Javite porodici ujutru, sad je već kasno, nema potrebe da sad dolaze.

Sišao sam niz stepenice za Majdom i ušao za njom u prostoriju za osoblje. Čim je ušla krenula je ka lavabou i počela mahnito da pere ruke. Pokretom je i meni naredila da učinim isto. Dugo smo trljali ruke sapunom, a onda smo ih držali zajedno, tu, pod mlazom tople vode. Setio sam se staraca koji su se kupali. Učinilo mi se da bih i sam mogao da zaplačem pod toplom vodom. Bila je to besmislena pomisao i nadao sam se da mi se neće vratiti, jer ako mi se vrati, onda mi se neće dići, znao sam to. Zavrnuo sam česmu i krenuo svojim, još mokrim, rukama ka Majdi. Okrenuo sam je licem ka zidu, zagrlio sam je otpozadi. Nervirala su me ta dugmad, hteo sam da osetim kožu što pre. Čekaj čekaj polako pocepaćeš mi sve čuo sam je kako šapuće, i zaista, trudio sam se da budem strpljiv, ali uprkos tome jedno dugme je odletelo i otkotrljalo se po pločicama. Jednom rukom sam joj vadio sise iz grudnjaka, a drugu ruku sam joj brzo uvukao u gaćice. Tamo dole, Majda je bila stisnuta i potpuno suva. Pokušao sam da uguram prst u nju, ali to je bilo nemoguće. Bila je zaista zatvorena, njeno me telo nije puštalo unutra i to me je ljutilo. Onda se okrenula k meni i rekla što žuriš toliko čekaj da se povratim od svega ovoga i krenula da uvlači ruku u moje pantalone. Shvatio sam tek tada da sam i ja mlitav i neupotrebljiv i da nema šanse da je pojebem, sve i da nije onako stisnuta i suva. Jedino o čemu sam mogao da mislim, iako sam to najmanje želeo, bio je starac koji sedi na plastičnoj stoličici, ispod tuša, i plače i piša u isto vreme.

Izvukao sam Majdinu ruku iz svojih pantalona. Nisam želeo da oseti kako se moj kurac uvukao sam u sebe toliko duboko, kao da je krenula na njega skalpelom ili makazama. Pobegao je u svet u kome se kurčevi ne dižu više nikad, tako mi se činilo. Majda me je pogledala pomalo uplašeno, pomalo uvređeno, nisam znao ni sam jesam li njenu ruku sklonio od sebe previše grubo. Zakopčavala je svoju uniformu i tražila pogledom po podu gde je nestalo ono dugme.
– Moram da odem – rekoh Majdi.
Ona me pogleda začuđeno:
– Ali, kako misliš da odeš? Pa smena ti je do sedam?
– Znam. Ali moram. Ne mogu da čekam jutro.
I onda sam jednostavno izašao. Prošao sam kroz vrt, istom onom stazom kraj ružičnjaka i oraha. Bio je mrak i nisam mogao da vidim da li je neki mravinjak ponovo oživeo. Ne bi me čudilo da jeste. Gamad je neuništiva, ma šta mi činili. Gamad uvek nađe neki put da ponovo krene na nas.

Kapija je škripnula za mnom. Kada sam se našao napolju, stao sam i neko vreme duboko disao. Izgledalo je kao da vazduh sa ove strane miriše sasvim drugačije.
Samo sam želeo da što pre stignem kući, spustim roletne i da ničega više nema. Da što pre legnem u svoj krevet i zaspim.

Sve radnje u ulici bile su odavno zatvorene. I Zdrava hrana – sunce na dlanu bila je zatvorena. Stao sam pred izlog i gledao. Smrdljivi je, po svemu sudeći, toga dana imao napad kreativnosti. Usred izloga je postavio fotografiju nekog, valjda, indijskog boga. Bog je imao oči i obrve kao čovek, ali mu je surla bila slonovska. U jednoj ruci ovaj čovek-slon držao je posudu s nekim bobicama. U preostale tri ruke, jer čudovište je, koliko sam mogao da vidim, imalo četiri ruke, držao je nekakve grančice, nekakve sekire, neke neobjašnjive predmete za koje nisam znao čemu služe. Uz noge su mu se penjale ribe, a oko debelog stomaka sijali su se nekakvi pojasevi od šarenih đinđuva. Smrdljivi je svuda oko ove fotografije poređao teglice s medom, kutije integralnog pirinča i ostala sranja koja je prodavao. Opsovao sam sebi u bradu i mislio sam da prođem i da odem, ali onda, odjednom, shvatih da onaj bog ima i prave slonovske uši. I da mu na slonovskoj glavi stoji visoka kruna puna dragog kamenja.

Moja noga je poletela sama od sebe, pravo tamo, u taj izlog. Čuo sam sopstveni glas, izobličen i nalik režanju, kako vrišti evo ti smrdljivi, evo ti, jebo te tvoj dugovečni slon. Staklo se rasprslo na sve strane, a ja sam se sklupčao čekajući da komadići stakla prestanu da lete. Onda sam uleteo u izlog, počeo da šutiram onog boga sa surlom i slonovskim ušima i one tegle, jer sve je to bilo tu da bi me zajebavalo, godinama, i sad je stvarno bilo dosta.

Pogledao sam svoje ruke i video da su umazane krvlju i koječime iz izloga. Shvatio sam i da pišti nekakav alarm. Čuli su se udaljeni glasovi ljudi, čulo se kako se otvaraju prozori, i ja sam odjednom ukapirao da moram hitno da zbrišem odatle. Skočio sam napolje iz izloga i ušunjao se u svoj ulaz.

Neko vreme sam ih gledao kroz zavesu kako se okupljaju. Prvo prolaznici, zatim policija, pa neko ko je počeo da čisti staklo s pločnika. Onda više nisam mogao da ih slušam. Zatvorio sam prozor i spustio roletne. Svukao se. Ušao u kadu. Seo. Pustio da topla voda pada po meni. Napokon je bilo dobro. Plakao sam. I nije bilo nikoga da me gleda. Mislio sam kako je to dobro, dok još možeš da plačeš sam u kadi. I moj kurac je mislio da je to dobro. Osećao sam da se izvlači iz dubine trbuha u koju je pobegao, da se vraća u život, znao sam da će uskoro da promoli glavu i da se digne.