Piše: Lucija Nalis

Pred jedinom otočkom prodavaonicom cijeli dan sjede otočki looseri i piju pivo. Ili samo sjede,,kad piva nestane. Otočki looseri nekako su drugačiji od ostalih loosera -čovjek ih skoro shvaća,zapita se sto bi i sam radio da cijeli život mora provesti na otoku s jednom prodavaonicom i par ugostiteljskih objekata otvorenih samo u sezoni.

Looser koji stoji pred vratima prodavaonice i zaprečuje mi ulaz fura se na Iggy Popa: ima dugu ravnu kosu s razdiljkom na sredini i goli torzo širokih ramena. Ima i plavo-crni nokat na palcu bosog stopala. Broji sitniš i dvoumi se da li da uđe.

Dok biram čokoladu čujem iziritirani glas prodavačice koja Iggiju objašnjava da ne može tako dugo stajati pred kasom.

‘Pa brojim novce!’- mlako se buni čovjek kojem zbrajanje očito nije najjača strana. ”Ma broji vani pa se onda vrati! Stoje i drugi ljudi iza tebe! Ne možeš tako!”

Plaćam na kasi kada se Iggy ponovo pojavljuje. Odustao je od sitniša – u ruci mu je nova novčanica od pedeset kuna. Gura je blagajniku preko moje ispružene ruke s novcem. Ni ne bunim se,prizor ima nešto gotovo dražesno očajnički (think: Les Miserables).

Blagajnik je manje literarno raspoložena. Ignorira looserovu ruku kao sto je ovaj ignorirao moju. ”Četrdeset i šest kuna’,kaže mi i uzima moju novčanicu. ”I vaš račun.”