Piše: Tamara Kaliterna
Slikovnost: Fanny i Aleksander
(Ingmar Bergman)

Pokušaću objasniti ”Što je kritičko mišljenje i koja je njegova svrha?”, jer pred očima neprestano imam izglancane laži kojima nas obasipaju.

Intelektualna disciplina „kritičko mišljenje“ se razvija već 2.500 godina. Kritično mišljenje nije kvalitet samo po sebi – ako ima sebične motive, to je opet vešta manipulacija idejama koje koriste pojedincu, ili grupi. Niko nije kritički mislilac čitavog života jer su iluzije moćni i udobni podsticaj svakom egu, ali se kritičko mišljenje razvija tokom čitavog života.

Oni koji kritički misle pokušavaju da žive racionalno, razumno, empatički, potiskuju egocentrične i sociocentrične tendencije. Kritičko mišljenje je moralna obaveza, jer rezultira moralno podesnim delima i razumnim društvom.

Sokrat je usmerio Zapad, a Buda Istok prema kritičkom mišljenju. Obojica su smatrala neophodnim preispitivanje da li je ono što nameću autoriteti bilo koje vrste racionalno, opravdano, jasno i logički konsistentno. U Evropi je kritičkim mišljenjem bljesnula Frankfurtska škola, koja je htela da marksističku teoriju, bez njenih sovjetskih misinterpretacija, iskoristi u 20. veku. Za kritičko mišljenje u ovom neomarksističkom filosofskom okviru zadužen je Jürgen Habermas.

Pridev “kritički” u „kritičkom mišljenju“ ne znači nužno “neslaganje” ili “negativan stav”. Čitati, pisati, slušati i govoriti se može i kritički i nekritički. Kritičko mišljenje je važno jer omogućava osobi da analizira, vrednuje, objasni i restruktuira svoje stavove, smanjujući rizik da misli i dela na osnovu lažnih uverenja.

Racionalistički kredo Prosvetiteljstva, koje se još naziva Doba razuma: Sapere aude! – Usudi se da znaš – poziva čoveka da se hrabro i bez tuđe pomoći služi svojim razumom. To je preduslov građanske hrabrosti. Jer, kad počneš razmišljati, pola posla je završeno. Prosvetitelji su “sapere aude” ukrali iz Horacijeve pesme. „Neka svi slušaju i budu voljni da saslušaju učenja koja drugi propovedaju“, govorio je Ašoka (Ashoka) Veliki tri veka pre Hrista. Ovaj indijski car je budizam učinio svetskom religijom razumevanja i tolerancije. Budisti 2.500 godina nisu nikoga ubili ili proganjali da bi ga uverili u vrline budizma.

Treba misliti ”svojom glavom“, a ne glavom nacije, vere, režima, stranke, vožda, konformizma. Ne govoriti paušalno „verujem“ ili „ne sumnjam“. Građanskoj hrabrosti prethodi intelektualna sumnja. Ako ni jednoga od ovoga nema, vladajući politički i vrednosni poredak se cementira, petrificira, građane čini politički suvišnim, a moralno neodgovornim i za takva nedela kao što su silovanja, zlostavljanja, streljanja nedužnih, jer režim poručuje da je to ispravno. Kao što smo mogli primetiti u Srbiji od 1991.

Termin „građanska hrabrost“ je Ottoa von Bismarcka, nakon što su ga 1864. u pruskom parlamentu izviždali zbog utemeljenih kritičkih opaski. Rođak mu je rekao: “Iako ste bili u pravu, nije trebalo to da kažete”. Bismarck je odgovorio: “Ako se slažete samnom morali ste me podržati. Onima koje većina smatra uzornim građanima uglavnom nedostaje građanska hrabrost”. Na pitanje koliko je obrazovan čovak nadmoćan nad neobrazovanim, Aristotel je odmerio: „Isto onoliko koliko su živi nadmoćni nad mrtvima“.