Piše: Nemanja Rotar

Platon, genije filozofske misli, bio je obuzet utpijskom idejom da bi pitomci njegove Akademije, zapravo strogo vaspitani profesori, u idealnoj državi bili najpodesniji za vladarsku kastu. Svakoga ko je odstupao od takvog merila, on je bez mnogo sentimenta premeštao u niže rangirane socijalne slojeve ili izbacivao iz svoje imaginarne zajednice. Ovakav elitistički i autoritaran pristup stvarnosti, koji je svoj legitimitet crpeo iz inteligibilnog sveta nepomičnih i nepromenjljivih arhetipskih uzora, učinio je da gorostas antičke misli postane trgovac ideologijama. Neuspeh sa tiraninom iz Sirakuze učinio je da politička teorija plećatog mislioca nikad ne doživi svoj ovaploćeni oblik u stvarnosti.

Moralna ambicija u politici pokazala se kao vrlo opasna stvar i tokom Francuske revolucije kada je Robespjer poslao hiljade ljudi na giljotinu, težeci da na silu vaspostavi novo, etički perfektno društvo, izraslo iz temelja sitne buržoazije. Komunistička revolucija i njen ideal čoveka postaju mač koji odseca milione neadekvatnih glava. Fašistička tortura doseže razmere ada. Musolini klikće: „Samo krv čini da se točkovi istorije kreću“.

Nakon svih istorijskih užasa, kao zaključak, nameće se činjenica da su velikim svetskim zbivanjima upravljali ljudi, u najmanju ruku rečeno, sumnjivog duševnog zdravlja. Ne samo antički, odnosno rimski osvajači i vladari poput Aleksandra Makedonskog, Cezara, Nerona, Kaligule već i oni, bezmalo savremenici, kao Hitler i Staljin, jesu očit dokaz da velika istorijskia zbivanja pokreću uglavnom pojedinci bolesne psihe ali izrazite inteligencije. Niko ne može da tvrdi da je jedan Napoleon, prvi moderni diktator, prvi eksploatator racionalnog apsolutizma, rušilac demokratije, začetnik moderne političke propagande i veliki uzor svim potonjim tiranima od Hitlera preko Musolinija pa nadalje, bio samo ostrašćena budala. Jedna obična budala, ipak, ne može da nagna na akciju čitav narod. U tom smislu, zanimljiva je opaska kapetana Džošua Slokuma, koji je u 19. veku prvi oplovio svet: „Ribe će uvek pratiti prljav brod.“

Moć manipulacije i zavođenja ljudi najznačajniji su atributi koji prate psihopate vladare. Hitler nije imao neprikosnoven uticaj isključivo na članove svoje partije, njegova moć ubeđivanja prosula se po vascelom nemačkom narodu. Nisu jedino SS vojnici činili zločine nad nedužnim građanima, već i običan svet, takozvani dobrovoljni dželati. To su „mirne“ komšije koje su se jednoga jutra pojavile sa sekirom u ruci na pragu kuća svojih bližnjih s jasnom namerom likvidacije. Uz sve to ide neka tobože viša idaja koju plasira fanatik sa govornice. Medjutim, tu se stvar ne okončava. Koliko moćnici manipulišu ljudima, toliko i sam sistem upravlja njima, pošto su kao ličnosti krcati strahovima i neurozama. Musolini je često govorio: „Gomila ne mora da zna. Ona mora da veruje. Ako bismo mogli da ih uverimo da planine mogu da se pomeraju, oni bi prihvatili iluziju da su planine pokretljive, i tako bi iluzija mogla da postane stvarnost. Zato budite naelektrisani i eksplozivni. Vera iznad znanja. Emocija iznad misli.“ U zajednici ideoloških zaluđenika nema ničega smešnijeg od pojedinca koji sumnja i neprilagođava se. Pasivnost predstavlja jedan najdeprimirujućih efekata ideologije. Građanin sveden na nivo predmeta ili statističkog podatka koji baštini hobsovski ideal pravde samo kao ugovor i strah. Pred njim se uvek nude samo dva izbora koji suštinski znače samo jedan: prihvati ideologiju ili nestani. Plati poreski dug ili bankrotiraj. Nacionalizuj ili umri od gladi. Privatizuj ili se iscrpi do kraja. Zaustavi inflaciju ili osiromaši totalno. Podsetimo se još jedanputa da Sokrat nije stradao zbog svoje megalomanije, kvarenja omladine, ironije ili grandioznih predloga i uverenja, već zbog činjenice da je sumnjao u neprikosnovene istine drugih.
Ako je civilizacija bolesna, teško da bi jedan „svetac“ političar mogao da razreži stvari. Dobrota, pravdoljubivost, plemenitost i čovekoljublje nisu, na žalost, glavne pokretačke snage u okviru postojećih društvenih sistema. Pravednik biva prečesto pregažen naletom istorije. O tome su tako jasno svedočili Niče i Dostojevski. Dubinska struktura društva nameće loše karaktere i nepredvidive prirode kao „idealna“ rešenja. Sumnjam da bi ikakvi testovi, provere ili medicinski pregledi zustavili pošast okrutnosti i ludila u svetu političkih dešavanja. Neko će cinično upitati čemu alkotest, recimo, ako se zna da je Čerčil upravo pijan dobio Drugi svetski rat?

Stoga su, za mene, nekakve kvazi provere stanja duha u politici a priori jalove. Uvek će se na nekim perifernim mestima, u nekakvoj prašini društvene realnosti, baš kao što čini i bacil kuge, kriti opskurni tipovi s „jasnim“ planom, spremni da svakoga trenutka krenu, iz zabitih pivnica, u buđenje „nove“ svesti kod neprosvećene gomile, ali samo do momenta preuzimanja kompletne političke vlasti. A tada će iz njih progovoriti demon osvete.

Sve je to već viđeno i proživljeno. Stoga su jalovi zabrani i limiti koji se uspostavljaju u okviru lošeg sistema. Potrebno je sve nanovo preurediti. Mislim da je najdragocenije što pojedinac može da učini, ne bi li spasao sopstveni život od najezde loših društvenih uticaja, jeste da ostane vazda budan i spreman da reaguje. Konformizam, lagodnost, letargija i život zamišljen kao hotel na rivijeri pratioci su svake ideologije i zatvorenog sistema, odnosno društva u kome su službene istine i postulati nepromenljive konstante, gde nema sumnje i kritike i kraj su uvek zna unapred. Istinska demokratija zasnovana je na konceptu aktivnog učešća građanina. Ravnoteža takvog sistema zavisi od moći pojedinca da prepozna i prihvati stvarnost onakvom kakva ona uistinu jeste. To nije nimalo lak zadatak jer povlači za sobom permanentno stanje psihičke nelagodnosti. Međutim, prihvatanje psihičke nelagodnosti, znači, pak, prihvatanje svesnosti ili kako je to jednom zapisao P. P. Njegoš: „Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode. Komu podnosi, neka joj se podaje, ali ja, proslavivši trideset više osam Božica i prebacivši preko glave množinu ada, ne mogu se i ne hoću obmanjivati. Ja zlu svakojemu gledam pravo u oči”