VAŠA JE PRAŠUMA

Vaša je prašuma željna vašega prohoda, vaša šikara sanja vašu krčevinu. Vaši čvorovi jauču za vašim prstima, vaša samotinja stanuje u čekanju na vas.

Kuda ste, gdje ste, sada, kada vas svi prozivaju?

Poslije, tko zna, možda ih nećete ćuti, jer će krik uvenuti u uzdah; žito za brašnom, brašno za kruhom nečujno će kraj gladnih umirati.

(Vesna Krmpotić, “Bijela kula”, knjiga 75.
2012., slikovnost Paul Gogen)