Piše: Edit Glavurtić

Sve svoje ljubavi nosim sa sobom. Velike i male, kratke i duge, sanjane i stvarne. Prate me kroz vrijeme, i ono im daje sjaj koji ih čini čak ljepšima nego što su bile u danima dok sam ljubila.

Slike se vrate slučajno, kao trag parfema na zaboravljenoj košulji.

Procvali jorgovan uz prugu, lovranske trešnje, hrast u maksimirskoj šumi, novembarska magla, toplina ruke u koju se utisnula moja, okus konjaka, zimsko sunce na jastuku… Lijepo mi je dok tako umotana uspomenama putujem vremenom kog više nema. Milo je to, i slatko, ali…

Stare ljubavi su kao stare haljine, koliko god drage bile, nekako ne pristaju u sadašnji trenutak. Dio su drugog vremena i mene kakva sam davno prestala biti. Zato im samo povremeno udahnem miris, pa ih ponovo zaključam u tamu ladice da tamo dalje miruju.

Jer nemaju više nikakvu moć, mada zapravo nikad ne prestaju.