IMAM BIJELI DOKAZ

definitivno sam promašeni slučaj
za zabave ovoga tipa.
mlada je u bijelom, zidovi su u bijelom,
lusteri u bijelom i stolnjaci isto u bijelom.
jedino su konobarice u crveno – BIJELIM KOMBINACIJAMA.

mladoženja je pijan već satima (ili – već danima),
ali on to fantastično podnosi,
znam da mu nije lako,
sigurno mu nije lako, znate: on se ženi.

nije lako niti meni, znate: ja sam jedan
od sudionika, i jedan od uzvanika,
i jedan sam od uznika sveg ovog,
o, boga mi – i ja ću uskoro biti posve pijan.

moja večerašnja družica je vrlo lijepa,
ima odlične noge i vrlo čvrste grudi i ja je volim,
zaista je volim,
ali ona me ne razumije,
misli da je zanemarujem,
jer sam pijan i jer pišem ovo.
kako bih popravio stvar rekao sam joj
da ima divne uši i rekao sam da je sigurno
puno vremena utrošila
da si napravi takvu frizuru,
a ona je na to iz torbice izvadila nož i rekla:
NIKAD NE ZNAŠ KADA TI MOŽE ZATREBATI!

rekao sam joj da spremi nož i ona ga je spremila.
do kraja večeri je plesala
s vrlo kratko ošišanim mladićem
koji je imao veliku mrlju od znoja na leđima.
imao je mrlje od znoja i ispod pazuha,
i na prsima, i njegovo je cijelo lice
bila jedna velika znojna mrlja.
no, to mu nije smetalo da i dalje pleše
sa mojom dosadašnjom družicom:
vrtio ju je, vrtio je i vrtio,
a ona je za to vrijeme svima mahala
sa BIJELOM platnenom salvetom.
poslije mi je rekla da je sretna
i oboje smo znali
da laže.

stigavši kući,
svejedno sam prije spavanja
desetak minuta
intenzivno mislio
na nju.

(MIlan Fošner, zbirka ”Put od Ljubljane
do Folnegovićevog naselja”, 2000.g.)