Piše: Stefan Simić
Fotografija: Mio Vesović&co

Naša junakinja se obično budi oko jedan sat posle podne. Najranije. Period buđenja traje nekih pola sata. Najkraće. Zatim, mamurna, teškom mukom ustaje gledajući šta da obuče. Proteže se na svakom koraku, tetura levo desno, skida razmazanu šminku od sinoć, pokušava da prepozna sebe u ogledalu, dok muzika trešti najglasnije što može. Nakon toga odlazi do wc-a, potpuno odsutna, beskorisna za sebe i druge, onda se odvlači do frižidera, stavlja na tanjir sve što dohvati, smešta se ispred džinovskog tv ekrana, menja kanale brzinom svetlosti, pasivno gledajući u slike koje se smenjuju.

Razvaljena teškom letargijom koja joj ne dozvoljava da se razbudi, pokušava da se priseti sinoćnjeg izlaska. Nakon višeminutnog prisećanja, shvata da je to potpuno nevažno. Dan kao svaki drugi. Ispija espresso iz kesice, jedan, pa drugi, pa treći, zatim uzima nešto za smirenje jer je rastura glava. Verovatno je preterala sa pićem, zaključuje u sebi, ubeđena da to nikada više neće da ponovi. Nikad, osim eventualno za vikend, neki su je momci pozvali na žurku, pa joj je glupo da odbije.

Još jedino razmišlja, da li da se vrati da spava, da prespava današnji dan, ionako ništa nije planirala. Da li da ode da se istušira, to će je bar delimično razbuditi. Nego je i to mrzi pa nastavlja da nepomično kunja ispred TV-a.

* * *

Naš junak je momak iz predgrađa, koji sebe smatra najmoćnijim likom u kraju. I ovog jutra se probudio vrlo rano, čvrsto rešen da promeni sebi život iz korena i da, za početak, pronađe devojku. Dosta mu je, kaže, virtuelne realnosti. Hoće, napokon, da izađe na ulicu i da pokaže ljudima šta sve može. Objašnjava ogledalu da je najjači, da je mnogo napredovao, da je neviđeno sposoban da se ostvari. Proglašava sebe alfa mužjakom, facom, naziva sebe nekim čudnim imenima koje ni on sam ne razume. Definitivno je sila, samo što to niko, osim njega, da provali i to mu prizna.

Naš junak u društvu važi za srčanog momka, mada bih ga ja pre nazvao neiživljenom budalom. Pit bul je miroljubiva zverčica u odnosu na njega. Stalno je u nekom tripu da je važan, da je neustrašiv, da svi treba da mu se klanjaju. Njegov život se odvija na internetu i pred ogledalom. Neprekidno meri vreme i radi sklekove, trbušnjake, priprema se za nešto, za nešto veliko, mada ni on sam ne zna tačno za šta.

Pokušavao je sve i svašta, samo, kako voli da kaže, ima lošu karmu, a i svi su se urotili protiv njega?! I roditelji, i sistem obrazovanja, i država, i masoni, i marsovci… To njega, ni najmanje, ne sprečava da repuje svoju još neobjavljenu pesmu, kao mantru, koja će vrlo brzo, ubeđen je, postati svetski hit. Šta god da uradi on to sebi objašnjava u ogledalu, karakterističnim reperskim stilom, kao da preti, prepun agresije i gorčine.

* * *

Negde oko tri kada su, napokon, kafa i lekovi počeli da deluju, naša junakinja ležerno odlazi do laptopa i započinje višečasovno dopisivanje sa drugaricama. One je, naravno, smaraju, ali šta će, mora da ih istrpi. Istovremeno igra i neku video igricu na koju je prvo naletela, muzika trešti sve vreme, neki odvratan tehno zvuk, dok se ona mehanički njiše u tom ritmu, kao drogirana. Sa radnog stola, tu, gde sedi, jede sve što joj padne pod ruku, radeći nekoliko stvari istovremeno. Keva joj je, u međuvremenu, desetak puta ušla u sobu, tražeći nešto, međutim, naša junakinja je nije ni registrovala. No, čim bi joj majka izašla, ona bi se razdrala iz sve snage, kako joj se jede nešto slatko, kako nema šta da obuče, kako su svi sebični, ceo svet i kako svi misle samo na sebe.

Oko 18h joj upadaju ushićeno, dve najbolje drugarice, uz euforičan vrisak. Još sa vrata, kažu joj kako su se tek sada probudile i da imaju da joj ispričaju najnovije tračeve od sinoć. Iako sede zajedno, ni jednog trenutka ne gledaju jedna u drugu, sve tri su okrenute ka monitoru računara, kikoću se na silu, veštački podržavajući fazon koji neka od njih izgovori. Uporno traže nečije slike po internetu, komentarišu, tačnije ogovaraju. Zatim počinju da se žale jedna drugoj. Shvataju da im je dosadno, da su ljudi smor, da je ceo svet smor i da nije lakih droga, alkohola, komiranja do zore, ne bi imalo smisla živeti.

Njih dve, u stvari, nemaju pojma šta će sa sobom. Žive od danas do sutra ali se svim silama trude da ostave što bolji utisak na druge, jer su upravo pažnja i utisak ono što ih održava u životu. Smatraju da je bolje da deluju nepristupačno i nedostižno, pretvarajući se da imaju nešto veličanstveno i tajanstveno u sebi, nego da se otvore prema ljudima, jer ionako, nemaju šta da im ponude, osim…

Ni ne shvataju, jadne, da njihov pravi život, počinje tek kada razbiju ta nafurana ogledala iza kojih se kriju.

* * *

Naš junak je dobro svestan da je zeznuo svoje studiranje, da je potrošio celu majčinu ušteđevinu, ali ga savest ne grize ni najmanje. Smatra da sve to ionako služi za proizvodnju robova, tako da je on, u stvari zeznuo njih?! Svestan je, takođe, da je silno napredovao i da je samo pitanje dana kada će njegova genijalnost da dođe do izražaja. Sve vreme šeta po sobi, naglas se motiviše, pravi planove. Sve vreme je zatvoren u četri zida, iako nije uradio ništa konkretno, čini se kao da je odradio hiljade poslova od jutros i prepešačio na stotine kilometara. No, on i dalje stoji pred ogledalom, on je i dalje najjači, ubeđuje sebe da može, da mora, da je spreman, da je moćan, da je najmoćniji.

Negde oko 16h je ukapirao da ništa nije jeo i iz čista mira napada svoju kevu, inače samohranu, odavno već punoletnog sina, zbog toga što mu ništa nije spremila?! Tu nastaje mala svađa, beznačajna u odnosu na predhodne. Došlo je samo do lupanja vratima, sitnih pretnji, potezanja bejzbol palice sa jedne i stolice sa druge strane, no srećom, sve se završilo na tome, bez policijskih poziva.

Zatim je naš junak, zvao ćaleta da mu obezbedi lovu. Samo ga zbog toga i zove, dok mu je ovaj istog momenta, brižno spustio slušalicu, uz savet da se zaposli ili da ode u vojsku. Naš junak je umesto u vojsku, otišao silno iznerviran u kockarnicu, na rulet, da iskuša svoju sreću i potroši, ono malo pozajmljenog novca što mu je ostalo. Sa sobom je poveo i drugove, kako bi mu sačuvali leđa od drugih, ako dobije ili od njega samog ako izgubi.

Nažalost, ni ovoga puta nije bio njegov dan, mada je, srećom, u poslednjem bacanju uspeo da povrati deo uloženog novca, tako da su ga ortaci na silu izveli ne dozvolivši mu dalje da ulaže.

* * *

Naše junakinje negde oko 20h, dolaze na epohalnu ideju da, ipak, ponove provod od sinoć sramota je, kažu saglasno, da ceo svet živi, luduje, a da one sede u stanu kao tri usedelice. Onda kreću sa brzinskim, višečasovnim pripremama u kupatilu. Od feniranja, šminkanja, doterivanja kose unedogled, pa do međusobnih komplimenata, pumpanja samopouzdanja, isprobavanja garderobe i razvlačenja odela po sobi. U međuvremenu su nekoliko puta odustale od izlaska, premišljale se, svađale i mirile, neprekidno telefonirajući sa drugim drugaricama koje su verovatno radile sve to isto, ako ne i gore.

Usput se, naša junakinja, posvađala sa kevom zato što joj ova ne dozvoljava da bude slobodna, da misli svojom glavom, nego joj se stalno meša u život. Kevu je za tili čas proglasila klimakteričnom glupačom, matorom profuknjačom koja se potuca sa svima, a u kući glumi moralnu ženu, majku za primer, dok je ćaleta napala zato što joj ne daje novac za izlaske. Odnosno daje joj, brzo se ispravila, ali joj to nikako nije dovoljno, ta njene drugarice dobijaju trostruko više!

Nakon celovečernjih slaganja, neslaganja, prenemaganja, hvalisanja, bile su napokon spremne. Zalupile su samoživo vratima, ubeđene u svoju savršenost i otišle bez pozdrava visoko uzdignutih glava. Iako je centar grada treća ulica odatle, na desetak minuta od stana naše junakinje, ipak su se odlučile za taksi varjantu, jer će neko možda da pomisli “ne znam šta”, ako ih vidi kako same šetaju sporednim ulicama.

* * *

Naš junak se dogovorio sa društvom, da se nađu oko 23h i da rezervišu sto u najboljem kafiću u gradu. Ili su ga rezervisali pre, ne znam tačno. I oni se pravdaju jedni drugima, kako se samo jednom živi, kako tamo dolaze najbolje ribe u gradu i da je novac ionako stvoren da bi se trošio, a ne da bi se štedio?!

Oko 20h počinje sa pripremama za izlazak. Zaključava se u kupatilu i ostalim ukućanima strogo zabranjuje pristup. Usput opsuje i kevu, i dedu sasvim diskretno, kad god prođe pored njih, zato što mu nisu obezbedili bolje uslove za život?! Pred ogledalom isprobava sve moguće frizure, namešta odgovarajući izraz lica, gleda zube, navlači pozajmljenu košulju. Odjednom se od repera transformiše u “slatkog dečkića” od koga se do juče ježio. Od odbojne mamurne face, pravi “baby face”, a od underground stajlinga postaje roze peškirić, sa svim mogućim feminističkim dodacima. Dobro je svestan da njegov, “mnogo sam opasan”, fazon, večeras ne može da upali, tako da postaje neko na koga će, po definiciji, da otkinu sve ribe na svetu, čim ga vide.

Onako napucani, nabijeni samopouzdanjem, sa pozajmljenim novcem i automobilom od lokalnih krimosa, nalaze se u centru i kreću u osvajanje. Pomalo naduvani, prepuni muških priča, šire se glavnom ulicom, vrteći se u krug i tragajući za žrtvama. Komentarišu sve što vide, dobacuju, okreću se, slabijima od sebe prete, jačima se do zemlje klanjaju. Okreću čitav sat, jednu istu priču sve dotle dok nisu sreli, po njihovom mišljenju, pet najboljih riba koje su ikada videli i sa njima odlaze u najbolji kafić gde imaju rezervisan sto.

Niti je to najbolji kafić, niti su to najbolje ribe, ali kada si iskompleksirani jadnik, moraš od svega da praviš senzaciju i spektakl i uzdižeš sve što ti se dešava u životu, unedogled.

* * *

Naše junakinje se nalaze sa drugaricama oko 23h, na starom mestu, sa drugaricama od kojih su se razlikovale jedino po imenima i ni po čemu drugom. Sve su bile iste, identične. Furale su neki nametnuti modni fazon uspešnih, koji ne samo da nije dolikovao njihovim ispraznim životima, nego ih je obavezivao da budu nešto što svakako nisu. Podsećale su na pokretne svadbene ikebane napravljene za jednokratnu upotrebu sa jednim jedinim ciljem, da se dopadnu na prvi pogled.

Iako se nisu videle od sinoć, izljubile su se i izgrlile kao da se nisu videle godinama i krenule su u obavezan defile gradom. Sve su bile na štiklama, perfektno doterane, obučene po poslednjoj modi, sve na sebi su dovele do savršenstva, ubeđene u svoju lepotu, ponosne jedna na drugu, ponosne na sebe što pripadaju jedna drugoj. Nekome su se javljale iz fazona, nekoga su komentarisale, zbog nekoga su zastale, a od nekoga su se zastidele, okrenule glavu i pobegle. Svake večeri isto. Dok ih posmatraš sa strane, osećaš neku zajedničku svest koja ih vodi i čuva, a istovremeno ih i sputava uskraćujući im neke druge stvari, za koje im nikakav luksuz nije potreban.

Nakon spekakularnog izlaska u grad počinje, polako, pa sve više, da im opada samopouzdanje, da nerviraju jedna drugu, da im se ne sviđa frizura, šminka, način na koji su se obukle. Počinju polako da se gube u gužvi, da se vrte u krug, bez cilja, smešne i sebi i drugima, komentarišući da je red da nešto i ulove.

Oko ponoći sreću grupu ekstra frajera sa kojima se znaju iz viđenja, započinju sa njima priču, a ovi ih pozivaju, nakon toga ih i vode u najelitniji noćni klub u gradu, gde imaju rezervisan separe. Na početku su svi statični, neobavezno se grle i šalju stidljive osmehe jedni drugima, a zatim, kako vreme prolazi, počinju da piju, da se opuštaju i ostvaruju ono zbog čega su i došli. Prvo igraju svako za sebe, okrenuti jedni ka drugima ljuljajući se u istom ritmu, kao na svadbi, zatim se polako mešaju, međusobno isprobavajući sve ono što su godinama unazad uvežbavali pred ogledalom, u nadi da će se, konačno, osloboditi i postati svoji.

Mrak kojim su okruženi ih raduje, mrak je njihova boja jer ne obavezuje, kao i buka gde se niko ne čuje. Napokon, mogu da vrište do mile volje, da šire ruke, euforično se grle sa svima i da izbace iz sebe svu onu nesreću koja im se svakodnevno nakuplja u životu. Devojke sve vreme piju, nekad same sebi naručuju, ali retko kada same sebi plaćaju. Uvek se pored njih nađe neki slatki džentlmen koji ima nešto važno da ih pita ili da im kaže, iako su one, gle čuda, nečim zauzete. Ipak, izdvajaju svoje sveto vreme za njih i nagrađuju ih zagonetnim pogledima.

Negde oko 2h posle ponoći ili malo kasnije, vidiš kako je svaka devojka otišla na svoju stranu. Neprobojna tvrđava se raspala na više lako osvojivih delova. Vidiš jednu polupijanu kako pokušava lelujajući da se popne na šank, na opštu radost prisutnih, druga se vaćari sa nekim tipom usred lokala, trećoj se navodno sve smučilo, drži se za stomak i traži odgovarajućeg tipa koji će da je otprati do kuće. Ne zna se gde je četvrta ali se kasnije saznaje da je nešto radila u nezahvalnom položaju nekom momku u wc-u naslonjena leđima na lavabo. Od nedostižnih filmskih starleta, pretvorile su se u jeftine uličarke koje neko mora da zadovolji ili će im propasti izlazak.

Za to vreme naša glavna junakinja, takođe nevinašce, upoznaje našeg glavnog junaka, apolonskog izgleda i sa njim provodi noć u njegovom automobilu. Njihova celovečernja seansa je trajala satima. Nošeni pažnjom prisutnih, sa razgovora vrlo brzo su prešli na poljupce, a zatim izašli iz kluba. Usput su se malo i dohvatili, onako za svaki slučaj, tek da utvrde moguće polne nesuglasice. Proživeli su pravi mali ljubavni film, kako u lokalu, tako i kasnije u njegovom automobilu. Ipak, i taj film se neslavno završio pošto ga je ona, na kraju, histerično odbila uz konstataciju da ima stabilnu vezu, da nije laka roba i da je verna svom dečku, a da je ovo što se dogodilo večeras, njena slabost i da krivicu svakako treba tražiti u alkoholu, kao i u našem glavnom junaku.

Negde oko 5h ujutru se nalazi sa ostalim devojkama na starom mestu i taksi ih razvozi redom kući, gde će, kasnije, preko interneta, sumirati utiske. Onako polupijane, neiživljene, upadaju u svoje domove i prave neviđenu buku, lupaju vratima, traže hranu po frižideru, bude roditelje i nakon toga se, otprilike oko 7h, uspavljuju ispred uključenog TV-a. Ponovo sa razmazanom šminkom, ponovo obučene, polusvesne, ne znajući tačno ni kako se zovu, a kamoli nešto ozbiljnije.

* * *

Što se tiče naših junaka, oni na kraju svi odlaze kod jednog ortaka da piju i nazdrave svojoj najluđoj noći u životu. Prepričavaju svoja ljubavna iskustva, pardon seksualna, opisujući do najsitnijih detalja sve što im se dešavalo te večeri. Svi su, nekim čudom, doživeli vrhunac i svi su, još većim čudom, otkačili te devojke ne želeći da imaju posla, kako kažu, sa kurvama. Onom jednom se to desilo u parku, drugom u wc-u, trećem za šankom, samo što to niko nije ni video, ali desilo se.

Ređaju se priča za pričom i smeh do mile volje. Svi su srećni, presrećni, ne rastaje im se, ne spava im se. Oni bi da produže ove veče što je moguće duže, ovu sreću koju osećaju, ovaj uspešan dan, možda najuspešniji u njihovim životima, gde su, bar malo, ostvarili svoje snove.

Na kraju su zaspali jedan preko drugoga, pijani, izgužvani i tako dočekali sledeće jutro, ili ono jutro posle sledećeg, ne zna se tačno. Ali to nije toliko ni važno, bitno je da se nešto dešava. Što su uostalom reči našeg glavnog junaka, koji je ponovo ispred ogledala i nakon što je namignuo samozadovoljno samom sebi, ispovraćao se, pa onda još jednom, pa još jednom ali manje i nastavio je da slavi. Ni sam ne zna tačno šta, ali se bar, kako voli da kaže, nešto dešava.