IMITACIJA ŽIVOTA

Najgore je kada moraš da se pretvaraš da voliš nekoga koga ne voliš.
Da poštuješ nekoga koga ne poštuješ.
Da ti je stalo do nekoga koga ne želiš ni da vidiš…

Jer zavisiš od njega!
Jer sve ti ide preko njega!
Jer, navodno, ne možeš bez njega!

U braku, na poslu, na fakultetu svuda…

Imitiraš život.
Imitiraš vezu.
Imitiraš sebe.

Koliko takvih koji nema gde da odu…
I ako odu, nema gde da se vrate.

Koliko takvih koji ne znaju kako da prekinu…
I ako prekinu, ne znaju šta posle.

Iz straha, iz gluposti, iz neznanja…

Sanjali nešto godinama, ulagali u to, sada ne znaju kako da se izvuku iz takvog sna.
Sanjali nešto, davali sebe, sada nemaju kud.
Sanjali nešto, sada ne sanjaju uopšte….

Upravo mi je pala na pamet moja majka…
Neki moji prijatelji.
Članovi rodbine.

Nadam se da se neću setiti sebe sledeći put kada budem čitao ovo.

(Stefan Simić, oktobar 2013.,
slikovnost: Alex Gross)