Piše: Jelena Lengold

Maja se izvrnula na stomak i, preko ramena, posmatrala svoje stopalo. A ja sam posmatrao Maju. Onda mi se nasmešila. Upravo onim osmehom. Hermafroditskim, smrtonosnim osmehom anđela Tađa. Upitah je:

– Jesi li čitala “Smrt u Veneciji”?

– Nisam – odgovori Maja. – Toga do sada nije bilo u lektiri.

– Smešiš se kao Tađo. Ima tamo, u tom romanu, jedan čovek, jedan stariji čovek, kome se lepi, mladi Tađo tako nasmeši. Čovek od ovog osmeha oseti nepodnošljiv bol. Ode iza nekog zida i prostenje: “Ne smeš se tako smešiti. Nikom se ne smeš tako smešiti.”

– Taj čovek je neki matori peder?

– Ne bi se baš moglo tako reći. Uopšte nije važno što je Tađo dečak. Mogao se isto tako zvati i Lolita.

– Lolita?

– Pretpostavljam da nisi čitala ni Nabokova?

– Dobro pretpostavljaš.

Ugrizoh Maju za ono stopalo kojim je mlatila levo-desno iznad svoje gole zadnjice.

– Hej, ne ujedaj se, to me boli!

– Vidiš, ti si i Tađo i Lolita. Jedan drugi stariji čovek stisne Lolitu za nogu. Ona mu kaže: “Grubijanu, povredio si mi članak.”

– A on? Taj stariji čovek, šta on kaže?

– On kaže: “Strašno mi je žao dušo, moja ultraljubičasta dušo.”

– E, ovo ti je dobro – kaže Maja. – A kako se zove taj stari čovek?

– Koji, Tađov ili Lolitin?

– Zar to nije jedan isti?

– Nije. To su dva čoveka, fon Ašenbah i Hambert. Dva čoveka koji neprestano stare.

– Svi stare – pokušava Maja da bude razumna, gole zadnjice.

– Možda. A možda i ne. Ili bar ne uvek.

– Kako to misliš?

– Ima jedan momenat u životu, u mladosti, kad je čovek privremeno večan.

– E, sad sam te ulovila u nelogičnosti, profesore. Privremeno večan! To ne postoji, to se međusobno isključuje. Ili je privremen, ili je večan. Ne može nikako da se bude privremeno večan.

– Može. Ti si upravo u tim godinama. Trenutno ti niko ništa ne može. Lepa si kao anđeo. Lepa si kao lepi dečak. Ne opada ti kosa. Imaš glatko i nesalomivo telo. Ti si upravo sad privremeno večna, a da toga nisi ni svesna.

Maja se ponovo baci na leđa i pruži ka meni svoje tanke i neverovatno dugačke ruke. Nikad mi ovo nije bilo jasno. Ta čežnja za zagrljajem koji joj je, zatim, potpuno neshvatljiv. Ona me pušta da činim sa njom i njenim telom šta mi je volja. I posmatra me uvek širom otvorenih očiju. Nikada do sada, ma koliko sam se trudio, nisam uspeo da joj izmamim ni jedan uzdah, ni jednu isprekidanu reč, ni jedno slatko grčenje uz mene. Ona se jednostavno igra. Premlada da bi zaista učestvovala. Nema toga što nisam radio. Ljubio i milovao svaki delić njene kože. Ispitivao sva skrivena mesta. Maju, ponekad, nešto zagolica. Drugi put, opet, samo ćuti zagledana u moju strast. Tu je i nije tu. Pažljiva i sasvim odsutna, istovremeno.

Na času me posmatra baš kao da se nikada ništa nije dogodilo. Pređem očima preko svih, i onda se opet vratim na nju, tražeći tajni znak. Ali njega nema. Tajna je samo moja. Maja je u tom trenutku tačno ono što jeste: učenica u klupi. I ništa izvan toga. Ne ume da postoji u dva obličja istovremeno. Kao da i nije žena.

Ponekad đacima ispričam neku zanimljivu priču. Ponajviše zbog toga da bih zabavio Maju. Pričam im, recimo, priču o Empedokleu.

– … svi su mu verovali da je zaista izaslanik bogova. A on je dobro znao da će jednom umreti i da će toga dana svi shvatiti da je i on bio samo običan smrtnik. Šta da uradim, pitao se Empedokle, da bi, posle moje smrti, i dalje verovali u sve čemu sam ih naučio? Jednoga dana, Empedokle je nestao sa gozbe. Tražili su ga, tražili, a zatim i prestali. Govorili su: Empedokle se vratio među bogove. Ali onda, kada je mnogo kasnije proradio vulkan Etna, jer čitava priča se i događa na Siciliji, zajedno sa vrelom, usijanom lavom, izletela je i jedna Empedokleova sandala. I tako, ipak su svi saznali da je i on, mudrac nad mudracima, bio samo običan čovek. Ali možda ne baš sasvim običan. Razlikovalo ga je to što je bio spreman da založi život za svoju misiju.

Tek tada, Maja podiže pogled sa sveske u koju je sve vreme zapisivala moju priču, i upita me, laganim, odsutnim tonom:

– Da li se vi to, profesore, zalažete za samoubistvo?

– To svakako ne – odgovorih Maji, pred još tridesetak pari očiju – ali se zalažem za to da svako svoj zadatak, ono zbog čega je na zemlji, mora da obavi do kraja. Uprkos teškoćama.

Drugi neki put, stojim u haustoru preko puta njene zgrade. Da mi je samo jedna misao, jedna jaka, pokretljiva misao, ali sposobna da je raskomada. Ona to nije znala, i ničim je ne bih mogao naterati da razume, ali ja sam se zapravo polako pretvarao u krčag na gvozdenom, zvečećem, ljigavom užetu. Krčag koji se lagano, namotaj po namotaj, spušta ka dnu bunara. Mogao sam da osetim tamu, hladnoću i vodu sa dna. Znao sam tačno šta sledi i mučio sam se dvostruko – pre i za vreme nesreće. A ona je sedela iza onog prozora, pošteđena strahote predznanja. Ništa je se nije doticalo osim suštinskih stvari: vazduha, spavanja, neba, žeđi, zvukova.

Satima stojim, prisećajući se momenata, dobrih, ugodnih, sramnih, razarajućih, neshvatljivih momenata koji su mi ulivali nadu, i momenata ponižavajućih, momenata koji su me vraćali tačno tamo odakle sam i pošao: na dno onog bunara. Za nekoliko godina, ako doživim, biću starac. Maja će još uvek moći da obuče haljinu sa maturskog bala. Ovde u mraku nisu se videle, ali ja sam znao da su tu, moje staračke fleke po nadlanicama. Prvi put počeo sam da ih prebrojavam onoga dana kada sam ugledao Maju. I od onda ih je sve više.

Ako se pojavi, utegnuta, užljebljena u svoje najnovije farmerke, šta mogu da učinim? Da se bacim pod autobus kojim ona krene u nekom, meni nepoznatom, pravcu? Da je pratim, sakriven senkom, kragnom, i prirodnom neupadljivošću? Da prosto ostanem tu, sve dok u vazduhu bude lelujao i poslednji tračak njenog parfema?

Bližila se ponoć. Bilo je prilično izvesno da Maja te večeri neće izlaziti. Uputih se kući peške, preko mosta, osvrćući se, ipak, još koji put, sve dok mi mrak više nije ni dozvoljavao da jasno vidim figure ljudi sa one strane.

Negde na polovini mosta zastadoh. Da se ipak vratim? Nije bilo ničeg užasnijeg za ono što pristojan svet naziva samopoštovanjem, od stajanja pred njenom zgradom, od skrivanja u mraku i vrebanja njenih pokreta. Pa ipak, kad god bih bio daleko odatle, daleko od jasnog pogleda na taj prozor, i ulaz, i deo stepeništa kojim je svakodnevno prolazila, obuzimao bi me još gori nemir, i mogao sam dati sve, samo da se ponovo nađem tamo.

Na polovini mosta bilo je najteže. Svake noći. Biće, valjda, da je to u prirodi mostova. Možeš i ovamo i onamo. Neodlučni, poput mene, pre ili kasnije, stojeći tako na polovini mosta, neizbežno počnu da razmatraju i mogućnost alternativnog, trećeg pravca.

Sutradan, dok se tuširala, upitah je, sluteći unapred šta će mi odgovoriti:

– Na koliko strana možeš poći sa jednog mosta?

– Glupo pitanje. Je li to još jedna od tvojih igara inteligencije?

– Ti si sasvim dovoljno inteligentna i zato mi odgovori: koliko pravaca nudi jedan most?

– Običan most? Nije neki most-raskrsnica?

– Ne postoje mostovi-raskrsnice. Običan. Kao onaj ispod tvoje zgrade.

– Pa valjda dva. Jesam li u pravu?

Odmakla je zavesu na kadi i ukazala se. Njene jedva naglašene grudi, naježene od vode. Njeni dečački, mršavi bokovi. Sitne i vrlo svetle dlačice koje kreću ka pupku.

– Obriši mi leđa.

– Razmišljam o tome da iznajmim kuću na periferiji, na rubu šume. Kuću sa velikim podrumom i debelim zidovima.

– Zašto?

– Mogao bih da te namamim u taj podrum i zaključam tamo. Zauvek. Bila bi moj zarobljenik.

– Grozno, to je kao neki horor-film – kaže Maja bez i malo straha u glasu. – Ne bi mogao to da uradiš. To rade manijaci. Znaš, oni koji su imali neke traume, ili su kao deca pali na glavu, ili tako nešto. Ti si potpuno normalan.

– Za tebe je normalno da profesor vodi ljubav sa svojom učenicom, koja je maloletna i uz to je preko trideset godina mlađa od njega! Tebi je takav čovek normalan?

– Oh, ne počinji opet sa tom svojom tužbalicom, molim te. Ne bih te menjala ni za jednog od tih klinaca.

– I dokle će to da traje?

– Profesore, ovu smo lekciju prešli otprilike osam miliona puta. I debil bi je naučio napamet.

Stavljala je svoje stvarčice u tašnu. Oblačila se.

– Kuda ćeš? – upitah. – Još je rano.

– Idem – odgovori ona, ne gledajući me – idem pre no što me zatvoriš u podrum. Ili me privežeš za radijator. Ili mi strpaš glavu u rernu. Znaš – podiže Maja ka meni svoje besne oči – ima bezbroj ideja o tome šta bi sve mogao da mi uradiš. Sve su to ljudi već smislili. U filmovima.

– A šta ću ja? Sada kad ti odeš. I gde uopšte ideš?

Maja je, začudo, u tom času delovala potpuno zrelo. Iz njenog malog, prćastog lica odjednom proviri žena i reče mi tiho:

– Ti pođi napolje, takođe. Prošetaj se, a onda, kad se umoriš, ti se baci sa mosta. I onako si to već isplanirao.

Tup! Lupila je vratima i nestala.

Za njen rođendan, poklonih joj knjigu Tomasa Mana “Smrt u Veneciji”. Poželeo sam da je gledam kako sedi, podvijenih nogu, na mom kauču i čita. Za to vreme, ja sam joj donosio čaj, spremao kokice, obuvao joj čarape, podmetao jastuk pod njena leđa. Kada se smrklo i hladnoća ušla u sobu stavio sam ćebe preko nje, skuvao zatim i drugi čaj, napravio dvopek i namazao ga tanko njenim omiljenim sirom. Maja je, za sve to vreme, čitala i, samo povremeno, digla bi glavu i rekla ponešto. Trudio sam se da upamtim svaku njenu rečenicu, znajući da ću tek mnogo kasnije, kad Maja ode, biti sposoban o njima da razmišljam.

Na samom početku:

– On je tako neodlučan, taj tvoj Ašenbah! Ni sam ne zna gde bi želeo da ide.

I zatim:

– Užasavaju me ljudi koji putuju samo iz zdravstvenih razloga! Nikad se ničemu neće obradovati, samo misle da li im to prija kostima.

Više puta je ponovila:

– E, kako mrzim knjige bez dijaloga! Samo slova, slova, slova! Čudi me da uopšte stavlja novi red, tu i tamo.

Blažena mladost bez dlake na jeziku – pomislih ja.

– Vidiš, ovaj Ašenbah liči na tebe. Evo, ima veliku glavu, sed je oko slepoočnica, nosi naočare sa zlatnim okvirima, obrazi su mu mršavi. Ha – smejala se, citirajući – “značajni udesi prešli su preko ove glave”!

– Značajan udes će tek da mu se dogodi.

Nešto kasnije, duvajući u šolju čaja, ona reče:

– Pored tri devojke, on se zagledao u klinca! Normalno, njih su obukli kao neke babe, a klincu ostavili lokne, mornarsko odelo, lakovane cipele, sve po redu. Čoveče, ta deca su kao roboti! I kada izlaze iz restorana, idu po redu, po godinama. Prvo najstarije, pa sve tako. Užas!

– Kakve su to – upita potom – “sutonski sive oči”?

– To su – ogovorih – oči koje već u ranoj mladosti nose u sebi zrelost jednog kasnog popodneva. Večno mlade oči imale bi, shodno tome, boju jutarnjeg neba. Od jutra do sutona ponekad se promeni čitav svet. Ogromna je razlika između jutarnjih i sutonskih očiju!

– Kakve su moje oči? – upita moj Tađo, vragolasto nakrivivši glavu.

– One su boje kore drveta. Drveta koje stotinama godina stoji u najmračnijem delu šume.

– E baš si našao poređenje! Znači, i ja sam sutonska?

– Tamo odakle su tvoje oči, ne dopire ni jutro ni suton. Šuma je suviše gusta i samo ponekad uspe da se probije neki sunčev zrak.

– A kiša? Da li kiša prolazi kroz lišće?

– Kiša prolazi svuda. Kako bi inače ponekad mogla da plačeš?

Dugo je zaneto čitala, a onda, najednom, upita me:

– Da li bi voleo da budeš sa mnom na plaži?

– Ništa mi ne bi bilo milije od toga – rekoh iskreno. – Ipak, bojim se da bi tek na plaži spoznala koliko sam zapravo star.

– Pa ja znam tvoje telo. Zašto misliš da bi se na plaži nešto promenilo?

– Sunce koje sija na plažama nije ono isto koje sija na ulicama, a još manje ono koje ulazi u sobu. Bog je svim plažama sveta namenio jedno posebno okrutno, neuviđavno i drsko sunce. I tako se izgleda osvetio ljudima za sav taj hedonizam. Uživanje u vodi, leškarenje na toploti, gnjuranje, sunčanje, sve se to plaća time. Okrutno sunce sa plaže je istovremeno i jedina prirodna pojava sa neskrivenim odlikama čistog rasizma. A još tvrde da je priroda mudra i pravedna! Šta je tu mudro, dovraga!

Maja je malo promislila o tome, a onda reče:

– A jesi li o tome razmišljao ovako: priroda je, recimo, uobražena. Neko joj je nekad rekao da je savršena i ona sad u to veruje. A reke, mora i jezera smatra svojim naročitim ukrasima. E sad, ta priroda, pošto je već tako fantastična, namerno ohrabruje samo isto tako savršene ljude da joj se približe na njenim najlepšim mestima. One manje lepe, ona obeshrabri putem neuviđavnog sunca.

– To ti i ja kažem. Priroda je sujetna i zbog svoje sujete poigrava se sa ljudskim sujetama. Ponekad mislim da bi priroda volela da po zemlji hodaju samo mladi, lepi i zanosni ljudi. Smrt je zato i izmišljena. Smrt je konačni čin sujete prirode.

– Evo vidiš – reče Maja – Ašenbah ovde, na jednom mestu, gleda Tađa i vidi kako je Tađo nežan i nekako bolešljivog izgleda. I znaš šta on pomisli, zadovoljan? Pomisli kako Tađo nikada neće ni uspeti da ostari! Prosto je srećan zbog toga!

– Ašenbah je, još pre tebe i mene, znao da je priroda sujetna. Ona nikada ne dozvoli da se anđeli promene, da ostare i da im se krila ofucaju.

Negde na sredini knjige, Maja još jednom podiže oči:

– Evo, našla sam još jednu sličnost sa tobom. Ašenbah ne voli uživanje. Svaki užitak u njemu budi nemir i odvratnost.

– Da, tako je bilo sve dok užitak u posmatranju tog dečaka nije postao toliko jak da ga više nije mogao suzbiti, ni sprečiti.

– I šta će se desiti? – upita Maja. – On, koji ne podnosi užitak, biće, zar ne, prinuđen da uživa?

– Prinudni užitak je samo drugo ime za patnju. Čitaj i videćeš.

Čitala je. Čitala je satima, puštajući da je gledam kako mrda nožnim prstima, kako liže svoj prst svaki put kada okreće stranicu, kako ponekad podigne obrve, ili cokće, ili se skoro neprimetno nasmeši. Trajalo je to veoma dugo i ja sam mogao videti kako, kap po kap, u njenu mladu dušu prodire jedna zarazna manovska patnja, sposobna da se zakači bilo gde, za svaku obalu kojoj se približi. Ono što Maji sam nikada ne bih mogao ni smeo da kažem, puštao sam da joj saopšti fon Ašenbah, moj dvojnik u lutanju po kužnim ulicama izvesnog ishodišta.

Gledao sam je kako se, iz retka u redak, iz stranice u stranicu, skuplja, sažima, kako svoja kolena sve više pribija ka bradi, kao da pokušava da istisne ono što joj se u grudima nepopravljivo nadimalo. Sve manje je bila svesna mene, a sve više tamo, u onoj nesreći začaranog i prepuštenog sudbini, Ašenbaha. Više je nije zasmejavalo to što on, skoro već starac, luta po gradu za tim dečakom. Disala je njegovim kratkim, isprekidanim dahom, kao da se i sama, sa njim, penjala stepenicama, kao da je i sama promicala uskim ulicama, preko mostova, kroz ćorsokake, pijace, kroz mnoštvo mirisa, od kojih se miris smrti lagano izdvajao uvis, ostavljajući sve druge mirise duboko ispod sebe.

Jednom, skoro ljutita, Maja reče, kao za sebe:

– Zašto je morao da stavi tu koleru? Dovoljno je mučno i bez toga!

Ovo njeno pitanje nije ni očekivalo odgovor, ali ja sam razmišljao o smrti kao jedinom istinskom takmacu ljubavi. “Što ne može ljubav, može smrt”, gotovo da sam ga čuo kako mi dovikuje, Ašenbah koji ne voli da uživa, ali zato ne uspeva čestito da misli ni na šta drugo osim na svoju kob, njen profil, njene mišice, njenu kosu spram zida. U mislima sam prelazio redove zajedno sa njom, mada joj, naravno, nikada ne bih priznao da gotovo napamet znam knjigu koja se sada prvi put otvarala pred njom. Kada sam je, veoma davno, imajući godina koliko i Maja sada, čitao prvi put, pamtim da sam, nakon poslednje stranice ostao neobično sleđen i potresen, baš kao čovek koji je pročitao sopstvenu presudu. Razumeo sam je tada sa onom nesvesnom ozbiljnošću kojom po koji mlad čovek razume ono što će tek mnogo godina kasnije istinski dopreti do njegove duše. I sada, gledajući Maju kako se primiče poslednjim stranicama, onim, dakle, kad Ašenbah, ofarbana, našminkana groteska, hrli ka svom kraju, gledajući je, ja sam izvesno znao zbog čega sam, sve ove godine, toliko puta, ponovo i ponovo, čitao ovu knjigu. I tu me je, konačno, sačekao odgovor na ono pitanje, upravo ono pitanje koje mi je bolesni, potpuno iznureni Ašenbah večito postavljao: može li se mudrost i pravo muško dostojanstvo uopšte postići, ako taj put ka mudrosti vodi kroz čula? U istom onom času kada je on spoznao, spoznao sam i ja: neki ljudi nikada ne mogu postići ni mudrost, ni dostojanstvo, ma koliko se trudili, a njihovo uzorno držanje, njihova slava i položaj, samo su laž i gluma. “Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru?” Zaista, kako? Dok je ona, potpuno nesvesna mene, sklapala korice knjige, ja sam se igrao rubom njenih gaćica. Sasvim lagano, prelazio sam prstom čas po koži, a čas po tkanini, odlažući onaj momenat kada ću konačno čitavom rukom krenuti ka onom jedinom mestu kosmosa koje je u ovom času imalo za mene neki značaj.

– Od čega je zapravo umro? – upita Maja, svlačeći haljinu i izdižući se u kukovima kako bih joj pomogao da svuče gaćice.

Nisam to mogao nikako da izgovorim. Danas se to više ne dešava, da glava prosto klone u stolici onda kada ono postane prejako i prenaporno za srce. Mislio sam, ako bih sada, ovde, umro zadihan nad Majom, ako bih umro ležeći između njenih nogu, bila bi to vrhunska senzacija za sve koji me poznaju, pa i za one koji bi o tome samo slušali od nekog trećeg. I činilo mi se, budem li, evo upravo sad, otvorio oči, i budem li samo jednom pogledao luk koji njena malena dojka stvara na mojoj ruci, biće to lepota dovoljno jaka da završi posao za mene. Čitav moj život ostao bi tako u senci nečasne smrti i sve što sam ikada učinio, izgovorio, merilo bi se samo ovim smešnim, patetičnim krajem. A opet, u izvesnom smislu, taj kraj bi, po svemu, govorio mnogo više o meni, od čitavog mog života.

I ja krenuh da guram i guram u nju čitav svoj život, bez i malo dvoumljenja, spreman baš na sve što bi mi se moglo dogoditi. Sad, ili nekog sličnog dana. (Jelena Lengold, Lift, 1999.)