Neke ljubavi

Neke ljubavi treba završiti na vreme,
kada se stvarno završe a ne uvek,
iznova, buditi nešto i pričati
o nečemu što odavno više ne postoji…

Umesto da se volite, vi pričate kako ste se voleli…
Umesto da se ljubite, vi zamišljate kako ljubite druge…
Umesto da se grlite, vi odrađujete zagrljaje…
Umesto da se dajete, k’o nekad,
vi se preračunavate ko je više dao…

Neke ljubavi treba završiti na vreme,
stati tamo gde je kraj i ne kvariti
ono što je vredelo.

A vredelo je čim je trajalo toliko…
Vredelo je čim se žali toliko…

Treba otići ili pustiti tog nekog da ode
a ne nedostatak ljubavi zameniti pričama o ljubavi.
Nedostatak pažnje lažima…
Nedostatak potrebe prevarama…

Što se nešto više pritiska pre pukne i raspadne se…

Ako je nešto vredelo,
uvek možemo da mu se vratimo,
ako da ga nismo u potpunosti srušili
poslednji put kada smo od njega odlazili…

Tako je sa starim kućama,
u kojima smo nekada živeli,
tako je i sa starim ljubavima,
sa kojima smo nekad živeli.

Ali kako otići kada nemaš gde da odeš?
Ili kome se vratiti,
kada nemaš gde da se vratiš?

Kome, kada je sve srušeno?

Sa kim sve to ponovo izgraditi?