Piše: Korana Serdarević

Ne mogu vjerovati koliko sam se bojala svog prvog intervjua. Trebala sam se bojati puno više.

Dok sam čekala novinara da dođe po mene i povede me hodnicima medijske košnice, okretala sam se na mjestu, nervozna jer ne pušim. Pušači znaju čekati.

Bio je viši od mene za dvije glave. Da nije bio takva divovska gomila mesa, da mu je glava dolazila do izražaja više nego krakovi, rekla bih da je zgodan. Nisam mu to rekla. Nitko ne govori sve što misli. Osim tog novinara. Zvao se Siniša.
‒ Izgledaš starije nego na fotki, koliko imaš godina? ‒ pitao me. Još uvijek smo si tresli desnice. Odgovorila sam nešto kao “pravi si šarmer” i nasmijala sam se. On nije.

Poveo me u novinarsku birtiju gdje sam se klatarila na neudobnom plastičnom stolcu i srkala splačinu s natruhama kofeina. Sve je to meni okej, ali prijeđimo na stvar. Trebamo proći pitanja, složiti dinamiku intervjua, vidjeti kako se kužimo… nemam pojma. Nije imao ni on.

‒ Slušaj, ja ću ti izravno reći. Nisam se pripremao za ovo. Nešto sam isprintao ‒ rekao je i gurnuo mi pod nos papirnata izdanja mojih intervjua. Neke su rečenice bile podcrtane plavom kemijskom.
‒ Vidim da si ovdje izdvojio… ‒ zavrnula sam rukave.
‒ Ma to sam sad gore čituckao ‒ presjekao me.
‒ Uglavnom, nemam nikakva pitanja…. ali ne brini ti ništa! ‒ razrogačila sam oči pa mi je podmetnuo sitnu utjehu. ‒ Ja sam ti majstor improvizacije. To svi znaju.

Više nismo pričali o razlogu zbog kojeg sam došla. Doduše, bili smo zašli u temu novinarenja, ali moj novinar je oštro prerezao smjer razgovora.

‒ Imam tu neku situaciju u životu, ne znam kako da ispunim jebene dane, ostavila me cura… sav sam u kurcu ‒ ispalio je i šmrcnuo.

Rekao je to kao da se znamo deset godina. Kao da je morao. Šutjela sam i zurila u njega. Siniša je, onako mračan i zabrinut, naslonio svoju veliku glavu na dlan. Činila se preteška i čekala sam da mu ruka popusti. Da mu rub stola izmakne pod laktom kao nekom umornom pijancu.

‒ Sve se dogodilo u dva dana. Došla je na ručak i počela srati da sam ovakav i onakav. Smeta joj što nekad spavam do kasno, što odem piti, što popušim džoint, što ne idem s njom u kazalište. Ja sam takav kakav sam, jebemu mater! Trudio sam se. Ona hoće poslovnjaka, odijelo, ona je drukčija od mene, dizajnerica. Jesi vidjela logo za moju emisiju? To je ona napravila ‒ šibao je bez pauze. Mahala sam glavom, ali on je gledao u stranu.

Nije htio znati ništa o mom životu, ali odlučio mi je reći sve o svojem. Možda se tih dana žalio svima. Ipak, imala sam osjećaj se da je odabrao baš mene. Koprcala sam se u tom suludom dijalogu i par puta ponovila “stvarno ne znam”.

Tražio je mišljenja, savjete. Ja nisam mogla vjerovati što me pita, a on nije mogao vjerovati da mu ne znam odgovoriti baš ništa. Bio je užasnut, očajan. Onda mu se zatresla usna i skoro je zaplakao. Gadi mi se, mislila sam.

‒ “Sva bogatstva i sve zvijezde s neba nisu to što meni treba. Uskoro ću zadnji put zatvoriti oči, samo tako bez tebe ću moći.” To sam joj napisao na papir, stavio u kutiju s njenim stvarima i poslao poštom. Nije se ni javila. Što misliš… zašto? Je li to bilo glupo? ‒ pitao me. Buljio je i čekao.

Grizla sam unutrašnjost obraza i pucketala zglobove na prstima. Lift nas je dizao na vrh zgrade. Siniša je stajao je uz mene pognute glave, previsok za limenu kutiju u koju smo se nagurali. Kad sam podigla oči da ga pogledam, u ogledalu na stropu sam vidjela svoju facu.
‒ Ma nije, nije glupo, lijepo je to ‒ rekla sam.

Intervju je prošao dovoljno dobro. Ja sam ispričala sve što sam htjela, njega nije bilo briga što sam pričala. Poslije me opet otpratio do lifta, rukovali smo se, još je jednom spomenuo svoju bivšu i otišla sam.

Vani je asfalt ključao pod mojim nogama i sjećam se da sam bila umorna kao da sam dva sata vukla divovski teret. Poslije sam se malo zajebavala s frendovima na račun tog “Sliniše”. A onda mi je jedan od tih istih frendova javio da su mog novinara našli mrtvog.

Pronašla sam prezime i adresu i sutradan ujutro pozvonila na vrata. Otvorio je neki mladić. Zgodan je i normalne veličine.
‒ Oprostite što smetam, ja sam Anita ‒ rekla sam. ‒ Došla sam izraziti sućut Sinišinim roditeljima.
‒ Nisu u stanju primati… ‒ probao me otjerati s praga, ali sam se brzo snašla.
‒ Bila sam jako bliska sa Sinišom zadnjih mjeseci. Molim te, daj da uđem. Minutu… ‒ zaplakala sam.

Otac je bio nekamo izašao, a majka je ležala sklupčana na kauču. Dečko me pažljivo predstavio i žena se polako uspravila. Nije ustala. I bolje, jer da jest, bila bi viša od mene barem za dvije glave.

Rekla sam joj da sam ga voljela. Prenijela sam joj njegove misli. Ispričala sam joj o našim zajedničkim planovima, o ideji da napravimo zajedničku emisiju, o tome kako me htio predstaviti roditeljima, ali sam ja uvijek odbijala, misleći da je prerano. Rekla sam joj za naš vikend u Trogiru, kad se nikome nismo javili i kad se brinuo hoće li ga majka tražiti. Rekla sam joj da je on dobro znao koliko ih je potresao njegov zadnji prekid i da se zato suzdržavao započeti priču o novoj ljubavi. Rekla sam joj da je zadnjih par mjeseci bio sretan.

Stiskala mi je ruku i plakale smo. Bila sam ganuta. Šapnula je da su svi bili uvjereni da se ubio. A onda je spomenula Sinišinu bivšu.

‒ Znaš, ona ima to nekakvo pismo, neku pjesmu. Kad sam to pročitala, bilo mi je jasno da… ‒ zajecala je.

‒ “Sva bogatstva i sve zvijezde s neba nisu to što meni treba. Uskoro ću zadnji put zatvoriti oči, samo tako bez tebe ću moći” ‒ izrecitirala sam kao u školi. ‒ Znam, to sam ja napisala, sprdali smo je. Ajme, kako smo se smijali dok smo to stavljali u kutiju… Ma vi valjda ne mislite da bi Siniša ikad napisao nešto toliko loše? ‒ nasmiješila sam se. Jednu dugu sekundu je gledala u mene, a onda se nasmiješila i ona.

Snašla sam se. Ja sam majstorica improvizacije, to svi znaju.