Piše: Stefan Simić

U jednoj beogradskoj srednjoj školi došao je na zamenu mladi profesor matematike. Još student, apsolvent, svega nekoliko godina stariji od svojih učenica. Dobio je da vodi nekoliko trgovačkih ženskih odeljenja i posao na neodređeno vreme dok se njihova profesorka ne vrati sa bolovanja. Kažem ženskih jer je bilo tek nekoliko muškaraca koji su retko dolazili.

Mladić, inače rodom iz provincije, po prirodi tih i povučen, imao je visok prosek, važio je za jednog od najboljih studenata, sa neospornim znanjem i darom ali nije imao niti radnog, niti životnog iskustva, naročito ne sa ženama. Prerano se posvetio nauci, formulama i operacijama nedostupnim običnim ljudima i sve što je imalo veze sa životom odlagao je za kasnije…

Gledao je sve te devojke koje nikada neće imati, željan dodira, pažnje, milovanja. Gledao je njihove gole butine, leđa, stomake do pola otkrivene, gledao je njihove probušene usne, obrve, jezike. Gadile su mu se i privlačile ga, mrzeo ih je i voleo istovremeno, onako razmažene, nezainteresovane i otkačene u nekom svom poluprimitivnom svetu kome su pripadale.

Njegova koncentracija trajala je koliko i trenutak paljenja cigarete. Nije mogao da se suzdrži pred njima, počeo je da se preznojava, gubi, trese. Ispadala mu je kreda iz ruke, mutirao mu je glas. Nije znao gde da gleda, nije znao u koga da gleda, bačen u svet o kome je oduvek mislio sve najgore a sada ga podsvesno želeo samo za sebe. Vapio je za njima kao izgladneli vuk za mesom. Progonila su ga ženske butine, otkrivena ramena, utegnute farmerke, naglašene grudi, provokativni pogledi. Opsedali su ga njihovi mirisi, odeća, obuća, sve njihovo je izazivalo erupcije u njemu sa kojima se sve teže nosio…

Nikada nije imao devojkama a samo je mislio o devojkama. Nikada nije imao ljubav a samo je mislio o ljubavi. Danonoćno je masturbirao i radio zadatke otuđen od svih. Ostavio je iza sebe brdo literature, stranice i stranice pročitanih knjiga, iz istorije, književnosti, psihologije, filozofije ali kao da je sve to bio samo zaklon od realnosti i žena. Telesne potrebe rešavao je beskrajnim umovanjem koje ga je samo dodatno udaljavalo od onoga što mu je najviše trebalo…

Oduvek je bio distanciran od žena, nekako uzdržan i nezainteresovan u njihovom društvu, govorio je sa gnušanjem i blagim izrazom gađenja na licu o njima. Nije razumeo njihovu prirodu, njihov način života i potrebe, njemu je sve to bilo nekako trivijalno ali je odjednom poželeo da i on pripada tom svetu, bar jednom, bar sada. Želeo je da ga prihvate, uvaže kao muškarca a ne da ga izbegavaju, podsmevaju mu se i nazivaju jadnikom.

Devojke kojima je predavao imale su sve ono što njemu treba a on nije bio u stanju da ima ni jednu od njih. Sve su ga privlačile, gotovo da ih nije razlikovao, na svakoj je pronalazio nešto u šta se istog časa zaljubljivao i želeo samo za sebe. Toliko se osećao isfrustrirano da je bio spreman da započne vezu sa svakom, bez ikakvog razmišljanja.

Desilo se nešto sasvim drugo. Nije umeo da iskoristi njihovu početnu naklonost, nije umeo da se nametne i pronađe zajednički jezik. Tonuo je u sve dublju neurozu pred njima. Nespretno je tumarao učionicom pokušavajući da skrene pažnju pričajući sterilnim akademskim jezikom. Provalile su ga. Videle su da su jače od njega, da im ne može ništa i koristile su to na sve moguće načine.

Niko nije znao šta je predavao. Ni on sam nije znao. Do juče je bio zaronjen u naučne knjige, rešavao je gotovo nerešive matematičke enigme a danas je bačen u onu realnost koju nikada nije mogao da podnese. Ne seća se kada je poslednji put bio sa nekom devojkom, ne seća se da li je uopšte bio. Sve ove godine je proveo u rešavanju zadataka, sakriven i sačuvan od života koji je prolazio pored njega, sada je sa njim suočen oči u oči.

Osećao je stid, nesigurnost, napetost, bes, nemoć. Osećao je kako je promašio život, profesiju, osetio je koliko je, u stvari, nesposoban i nepripremljen za društvo i ljude kojima je okružen. Osećao se kao monah zaključan u javnoj kući. Osećao se kao zatočenik gladan ljubavi, smeha, dodira, žena, poljubaca, zagrljaja, svega živog i svakodnevnog.

Sve je to potisnuo u sebe i sve je to, odjednom, počelo da izbija iz njega…

Bile su opasnije od njega. Bile su luđe od njega. Bez ikakve kontrole i zadrške. Provocirale su ga namerno, svaka na svoj način, kao da su se takmičile koja će više da ga navuče, raspaljivale su vatru u njemu i želele su da vide koliko će da izdrži. Zavodile su ga, izazivale, dodirivale, smejale mu se u lice, slale mu poljubce, skidale se pred njim, vukle ga ka sebi a on se preplašeno branio i stvarao utisak kao da se ništa ne dešava. Igrale su igru koja mu je najviše trebala a od koje je bio na smrt preplašen. Spašavale su ga a on se ponašao kao da ga ubijaju.

Podsećao je na izgladnelo pseto koje trči za hranom koju mu neiživljeni gazda neprekidno pomera ispred nosa a on omamljeno puzi pred njim, cvili, ječi, uvija se…

Koga je on došao da obrazuje? Koga je on došao da uči životu, koga kada su sve ove devojke proživele više od njega. Koga je došao da vaspitava, koga kada se njegova ličnost istopila pred njima iste sekunde. Osećao se kao najgore bednik, njegov autoriet se ugasio čim ih je ugledao onako isfolirane i samozaljubljene. One u njemu nisu videle nesrećnog mladića već svemoćnog profesora koga su vrlo brzo uspele da bace na kolena i ponize. One u njemu nisu videle nešto starijeg momka već instituciju koja im je toliko muke zadala svih ovih godina i sada su konačno pronašle način da joj se osvete…

I pored toga što je bio van sebe nije želeo da prekida tu seansu. Znao je da ne može ništa da izgubi. Znale su to i one i kao da su ga svesno nagrađivale. Ukazana mu je, po prvi put u životu, devojčka pažnja. Bio je prihvaćen, nevažno kako i na koji način. Koliko god mu se smejale, pravile budalu od njega, bio je u centru pažnje. Bio je tu, sa njima, okruženim njihovim svetom za kojim je čeznuo otkako zna za sebe, za kojim je bludničio, maštao ali nikada nije mogao da ga ima.

Pomerale su granicu nedozvoljenog iz časa u čas, sve dok ga nisu opkolile oko katedre i počele da ga svlače, da mu sedaju u krilo, da ga grle, ljube… On je sve uzbuđenije disao, sluđen situacijom u kojoj se našao, nespretno je rukama prelazio preko njihovih leđa, butina, neke je čak ovlaš ljubio i pribijao se uz njih kao preplašeno divlje lane koje na silu pokušava da se pripitomi ali mu ne ide.

Ni njemu nije išlo…

Kratko je trajalo sve to, uradile su ono što su želele a on je doživeo ono što nikada nije. Kada je shvatio da je pređena svaka granica, da je nastava izgubila svaki smisao, kao i njihova zabranjena igra, samo je panično počeo da ih gura od sebe, uzeo je dnevnik, napustio čas, napustio školu i otišao.

Priča se da mu je to iskustvo pomoglo. Kažu da to više nije bio isti mladić i da mu je bilo potrebno baš to. Devojke. Prave devojke. Od krvi i mesa, devojke koje možeš da osetiš, dodirneš a ne one sa interneta i televizije za koje je jedino do tada znao. Prave devojke. Njihove grudi, usne, butine, šminka, mirisi, koža, glas, uzdasi…

Napravile su muškarca od njega, ne sasvim ali tek toliko da se trgne iz melanholičnog gubitničkog sna iz koga toliko dugo nije mogao da ispliva. Dale su mu više nego sve knjige sveta koje je godinama podvlačio i prepričavao u sebi ono najbitnije. A šta je on dao njima? I šta je sve mogao da im da?

Verovatno puno toga. Daleko više nego što su one mogle da daju njemu. Samo što one toga nisu bile svesne, verovatno ni neće, nikada, ni jedna od njih. Završiće svoje trgovačke škole, razmileće se kud koja, poudavaće se a on će strpljivo nastaviti da gradi svoju akademsku karijeru koja će ga štititi od svih.

Da li će ga zaštiti ne znam ali znam da njegov život nakon tog dana nikada više neće biti isti.

On se ponovo rodio. Ovoga puta kao muškarac.