Piše: Stefan Simić

Nema prijatnijeg i potpunijeg osećaja ljubavi od osećaja da si koristan za društvo i zajednicu u kojoj živiš…

Tek kada čovek to doživi i počne da razvija u sebi može da se nazove potpunim…

Jedno je kada se boriš za sebe ili samo za svoju porodicu a drugo kada se u tebi probudi osećaj poštovanja prema svemu što te okružuje, da bi sve zagrlio, oplemenio, učinio boljim. Da voliš zbog ljubavi, da voliš zbog drugih a ne samo zbog sebe.

Taj osećaj nije datost, on se razvija i menja. Taj osećaj nije urođen, on se budi u čoveku i moguć je jedino kroz rad, davanje, kroz odnos sa drugim ljudima u istinskom smislu a ne kroz političke podvale, ucene, jeftino ismevanje…

Kada čovek to doživi, kada razvije u sebi onda sve sujete, sebičluci, ljubomore, postaju smešni. On je tada dostigao humanističku celinu u sebi i kroz sebe počinje da tumači svet.

Tada počinješ da voliš i ono što ne voliš, poželiš da shvatiš i ono što ne shvataš, počinje da ti znači i ono što ti ne znači. Čitav svet postaje tvoj dom i nastojiš da se ni od čega ne ograđuješ već da svoj život usresrediš na uzdizanje svega onoga što te okružuje…

Svakim danom se i sam sve više osećam tako. Ispunjava me to što se osećam korisnim, što nekome značim, što vredi ono što radim i što mi ljudi veruju. Vrhunac svake profesije a verovatno i života je da čovek iznese sebe u interesu svih, da pronađe jezik, stil i odnos prema svetu koji će biti društveno koristan i koji će podizati ljude, nuditi im alternativu, vraćati im veru u sebe i svet oko sebe.

Otuda potreba za humanistima među lekarima, profesorima, umetnicima. Otuda potreba, u stvari, da se razvije ljudsko u svakom čoveku, osećaj za zajednicu, za druge ljude…

Ako to čovek potisne i okrene se samo ka imanju stvari, ako se ne ostvari kao čovek u očima drugih ljudi, onda čitav život postaje kompenzacija za ono istinsko što mu fali i svodi se na traganje za izgovorima…

Meni je to oduvek bila opsesija, proganja me potreba da se približim ljudima kao čovek i da probudim ono ljudsko u njim. Upravo zbog osećanja potpunosti i korisnosti zajednici sam upisao sociologiju, i počeo da pišem na način na koji pišem. Ne sociologija zarad nauke i ne umetnost radi umetnost već sve to zarad života, ljubavi, poštovanja, povezivanja i pre svega zbog borbe protiv poretka koji od svega pravi izvore profita, sve komercijalizuje i lišava ljudskog.

Većina se ograđuje od svega, u svemu vidi pretnju. Umesto da se oslobađaju, oni zidaju oko sebe kule i gradove. Umesto da se spuste na zemlju, oni visoko podižu glavu ali ne zato što su ponosni već zato što je ubijen u njima osećaj solidarnosti, poštovanja.

Čovek tek kroz činjenje ljudskih dela postaje čovek…

Treba razviti u ljudima, posebno kod dece, osećaj korisnosti i svest da su društvena bića, da su kreatori sveta. Treba im omogućiti da uočavaju lepotu u svemu što ih okružuje, da razlikuju ono što rađa život od onoga što ga uništava. Tek kada sam to spoznao počeo sam da idem u pravom smeru i da osećam ispunjenost kojoj sam oduvek težio.

Lako je pljunuti na okruženje, sugrađane, sve ono što je kroz istoriju stvoreno, teško je razumeti, oplemeniti i, u krajnjem, učiniti boljim..

To sam postavio sebi kao zadatak a mislim da to treba da bude zadatak svakoga od nas. Ako već treba da se nadmećemo hajde da se nadmećemo u ljudskosti i u tome ko je više učinio za svet u kome živimo.

Ako to nije izazov, onda stvarno ne znam šta je.