ZAVIČAJ, pa ja sam ga imao

ZAVIČAJ, pa ja sam ga imao.
Jezik, pa ja sam ga govorio.
Susjed, pa ja sam ga imao.

Gledao nas je u leđa, kao buduće sjećanje.
Odveo nas je, kamo nismo htjeli.
Pili smo vino, u podrumu, do pjesme.

Popeo sam se na brijeg, ali ga više nije bilo.
Dao sam se u potragu za njim.
Zakopao sam ga, nije me bilo na pogrebu.

Odmah sam izmislio novi, i taj mi je pobjegao.
Počeo sam mucati, to zapisao, tebi pročitao.
I ti si me zakopao, a ja ti svejedno domahujem.

Kad bi to bilo moguće, rekao bih mu da dođe.
Rekao bih mu da se sam govori.
Da sam sebi bude i susjed, i jezik, i zavičaj:

Onaj, s kojim sam pio vino.
Onaj, koji sam govorio.
Onaj, koji nisam izmišljao.