Piše: Stefan Simić

Pre dve godine ili nešto više, žena svojim biciklom marke “Raspad” je prešla na crveno. Između dva i tri sata posle ponoći, između dva radna dana koja kod gazde traju neprekidno. Između dva radna dana, koja počinju i završavaju se posle ponoći. Dva policajca domaće proizvodnje, da ne upotrebim neki grublji izraz, spretno i savesno su obavili svoj posao, profesionalno su zaustavili jadnu ženu, na sporednom putu i bez diskusije joj napisali kaznu za taj gnusni prekršaj. Naučili su nepristojnu ženu pameti. Naučili su je, da zakon mora da se poštuje, da je ovo pravna država, da ovde mora da se zna neki red i da ne može svaka šuša da prelazi ulicu kad god poželi…

I sve to u ime policijske etike i kolektivnog morala koji je, kako su rekli, najvažniji…

Preplašena žena, inače čistačica u obližnjem restoranu, koja prima nešto više od sto evra mesečno, malo u bonovima za hleb i zejtin, malo više na ruke, takođe za hleb i zejtin, naučila je da poštuje međunarodni pravni poredak, kapitalizam, institucije vlasti iako, iskreno, i ne zna šta je to, niti će ikada saznati.

Žena koja uvek redovno izmiruje račune za struju i telefon, drhteći, prva u redu. Žena koja je najbučnija kada njena zemlja igra na nekom takmičenju. Gubila, dobijala, njoj je to sasvim svejedno. Žena koja sve doživljava iskreno i naivno, kako se uostalom i doživljava, ukoliko ti je stalo do ljudskih vrednosti. Žena koja nikada nije rekla ni jednu ružnu reč o svojoj zemlji, koja nikada nije rekla ni jednu ružnu reč. Žena koja je svoje najbolje godine žrtvovala za svoju zemlju, ponosno ustajala i klicala na “Hej, Sloveni” i “Bože, pravde”. Žena koja po svojoj prirodi ne može da bude loša pa i da hoće. Žena koja je sinonim za ženu, majka koja je sinonim za majku, dobila je kaznu, ne smem ni da pomislim koliku…

Pa zar nisu prešli na crveno oni, koji su nas naterali da se u tri ujutru vraćamo sa posla? Zar nisu prešli na crveno oni, koji nas u tri ujutru čekaju da pređemo na crveno? Zar nisu prešli na crveno oni koju su nam uništili zemlju i isterali ljude na ulicu? Oni koji su nam rasprodali zemlju kao da je tuđa, a ono ostalo razdelili kao piljarice užeglo voće na pijaci. Zar nije prekršaj što većina naroda gladuje? Zar nije prekršaj što je svakim danom sve manje srećnih i nasmejanih lica? Zar nije prekršaj trovati svakodnevno ljude sportskim prenosima, šou programima i ostalim glupostima…

Zar to nije prekrašaj? Zar oni koji to svakodnevno rade ne prelaze na crveno? Ko će njima da piše kaznu? Ko će njima da naplati sve to? Kažite mi, ko?

Ko će za to da plati kaznu, ko će njih da zaustavi…

* * *

Ne tako davno, pre nekoliko godina, vozio me u svom luksuznom automobilu jedan gradski mangup, čiji je tata po zanimanju Neko i Nešto. Slučajno sam se našao u njegovom vozilu ne znajući o kome se radi. Taj momak mi je izričito zabranio da stavim pojas, to ga vređa, ugrožava njegova shvatanja slobode, ne samo da je prešao na crveno usred bela dana, dok je kolona vozila stajala i čekala red, nego je onako, da se dokaže, ne znam kome zašto, prešao preko travnjaka i trotoara posred glavne ulice.

Kada sam ga upitao, onako klinački, naivno, sa dozom straha, kako sme to da radi, hladnokrvno mi je odgovorio, iz prve, uz plastični namontirani osmeh – “Šta me boli k… Ko mi šta može?!“

Šta bole nekog dvadesetpetogodišnjeg morona, što žena nema odakle da plati kaznu? Šta ga bole, njega i njemu slične, za to kao i za sve ostalo. Šta ga bole što narod nema posla, što narod nema šta da jede. Za njega je rođena zemlja sirovinski izvor, istorija skup podataka, ljudi najobičnija radna marva… Šta bole ljude iz kulture za kulturu? Ljude iz zdravstva za zdravstvo? Šta bole onog dvadesetpetogodišnjeg morona za pravnu državu i poštovanje zakona? Šta bole ljude za ljude? Narod za narod? Umetnike za umetnike? Šta ih bole…

Koliko samo nametnutih idiota vređa, elementarno dostojanstvo ljudima svakoga dana. Koliko samo prljavštine curi sa svih strana, gde god da pogledam vidim raspad i trulež. A opet koliko se divnih cvetova uništava, vezama i vezicama, koje potiru sve ono ljudsko što može da se stvori.

Kapiram da bi apokalipsa bila neizbežna, da policajci nisu savesno obavljali svoj posao i da skriveni iza babinog budžaka, nisu uhvatili jadnu ženu. Ili da su joj oprostili kada su čuli da je išla po lekove, da je išla po mleko, nekoga da nahrani, da se vraćala sa posla… Ali briga njih. Oni samo savesno rade svoj posao. Oni su na dužnosti. Profesija ne poznaje emocije. Sistem ne priznaje i ne zna za suze. Oni rade za državu. A za koga radi država?! Da li država postoji u ime naroda, u ime opšteg dobra, u ime svih nas, ili u ime najgoreg ološa koji zloupotreblja sve to? Koja je svrha naroda? Koja je tvoja svrha, ili moja, osim da punimo džavnu kasu i finasiramo parazite koji sede po kancelarijama i odlučuju o našoj sudbini. Koja? Kažite mi, koja?

Pozvan sam više od bilo koga drugog na svetu da govorim o ovoj jadnoj ženi. Pozvan sam, jer je ta jadna žena, moja majka. Jeste, moja majka Zorica. Neću da govorim o njenoj plemenitosti, o poštenju, jer se ono podrazumeva.

A vi draga gospodo? Da li vi imate majke? Zorice, Marije, Jelene. A očeve? Da li vi imate očeve? Da li vi imate zemlju, pretke, da li planirate da imate potomke? Da li planirate da ostavite neki trag, neki ljudski trag na ovoj zemlji? Nešto, bilo šta, pa makar stablo drveta, ili bar stih pesme, komad nečega?!

Zamislite da vašu majku, policija juri dve godine zato što nema para da plati kaznu? Zamislite da po vašu majku, na posao dolazi policijska patrola u ime zakona i pravde, u ime nečega što odavno već ne postoji. Zamislite to. Zamislite šta znači u malom gradu, u selu, porodici, kada po nekoga, jednom mesečno, dolazi policija. Kada nekome mašu lisicama i prete rešetkama, kao najgorem siledžiji. Možete to da zamislite, ja nisam mogao. Nisam mogao ali sam upravo to doživeo i to doživljavam svakoga dana…

Malopre sam najiskrenije, preporučio majci da se ne zajmi i da im ne plati kaznu. Ko ih jebe… U inat neka ode u zatvor i neka leži. Neka leži sa ubicama, lopovima, silovateljima. Neka to bude njen prkos, vapaj i njena pravda. Ne radi se tu o nepoštovanju zakona, već o nepoštovanju čoveka. I nije stvar samo u novcu. Nema te sume koja ne može da se prikupi. Stvar je u principima. Da li znate šta su to principi?!

Rekla mi je da bi to uradila vrlo rado, da bi otišla da odleži kaznu, ali ne može zbog gazde. Ne sme, plaši se, daće joj otkaz. Briga njega. Kaže da ne može ni zbog bašte. Propašće joj luk, krompir i boranija…

Obećao sam joj da ću ja da se pobrinem za baštu. Pošto za gazdu, nažalost, ne mogu, niti to iko može. Da ću ja da zalivam i da radim sve što treba. Da ću ja i da robujem ukoliko treba, umesto nje. Samo da im ne plati. Samo da se ne ponižava na način na koji oni to žele. A oni žele da narod prihvati krivicu za sve što se dešava, a ne oni sami…

Šta će biti sa njom ostaje da se vidi. Kako sa njom, tako i sa svima nama.