SVET NA OKUPU

Postoji nešto u pokretu njenih ruku dok

širi veš po konopcu. Ono što drži svet

na okupu. Ovaj svet koji ne prepoznajem

ujutru, ne razumem u podne, kome se

smejem uveče. Širok svet. Odlazim na

počinak ubeđen da ostavljam dušu

u dobrim rukama. Kada se probudim,

reći ću život, boje, jabuka, reći ću

kamenje, leto, zvezda, reći ću da je

tek počelo doba reči koje nastupa

odmah nakon doba zastava, a pre

doba ozdravljenja. Izlazim u šetnju,

ona broji korake koje sam napravio,

koje ću napraviti, kojima ću opravdati

ovo ludo, izmišljeno, nadobudno ja

što su mu sve košulje tesne.

Ne poznajem nikoga koji govori

dok ona širi veš po konopcu.