Piše: Stefan Simić

Najgori osećaj na svetu. Izlaziš sa časa, iz škole, petak veče, željan kuće, slobode, vikenda i na tebe se svali čitav stampedo neiživljenih likova koji te istog časa obara na zemlju i mučki šutira, gazi, melje…

Ne znaš ni ko te udara, ni zašto te udara, ni da li da vratiš, ni kome da vratiš, ni kako da vratiš. Ne znaš ništa, samo pribijen uz zid pokušavaš da spasiš što se spasiti može, gledaš da pobegneš što pre i što dalje.

Ali ti ne daju. Vuku te, drže, sapliću a ti se neuspešno boriš, laktaš, kao mušica u paukovoj mreži.

Tek što sam napunio šesnaestu, tek što sam krenuo u prvi srednje i počeo ozbiljnije da razmišljam o životu i ljudima. Tek što sam poljubio prvu devojku, naučio kako se koristi žilet za brijanje, navukao ćaletovu košulju i jaknu za malu maturu, i desio se najveći osećaj poniženja na svetu.

Na pragu adolesencije, na pragu života o kome toliko sanjaš a još uvek tako malo znaš.

Zakačio sam se u hodniku sa jednim momkom, sudarili smo se u prolazu ramenima, valjda i opsovali jedan drugoga, pogledali se popreko, kažem valjda jer ni tada a ni sada nisam znao razlog… Sećam se samo gomile koja me nekoliko sati nakon toga čeka ispred škole i pred drugovima, drugaricama i profesorima, prebija.

Nastao je mrak, tišina, uzdasi, zabrinuti pogledi. Sećam se straha, stida, besa, ljutnje, gorčine, gneva, emocije su se smenjivale jedna za drugom. Sećam se svega, samo se ne sećam suza i ni jednog jedinog jauka, sve sam to progutao i potisnuo u sebe.

Nemo sam gledao ljude kako odlaze svako na svoju stranu. Nije me bolela moja bol, boleo me je stid pred svima onima koji su me videli zgaženog, poniženog, slabog. Ni za rođendan nisam mogao da okupim toliko bliskih ljudi koliko u momentima dok su me tukli. Da se desilo negde drugde, daleko, bilo bi me briga, rane bi zarasle i ponašao bih se kao da se ništa nije desilo a ovako…

Došli su odmah roditelji, odveli me u hitnu, zatim u policiju, jedna izjava, druga izjava, treća izjava u školi. Kući je zvonio telefon non-stop, svi su čuli, zvali, predlagali, junačili se a ja sam prepadnuto ćutao, u čudu, još uvek nedovoljno svestan šta me je snašlo.

Krenula su pitanja – Zašto? Kako? Ko su oni? Kako su smeli? Da li ćeš da im vratiš? Da li se plašiš? Kako ih nije sram? Šta ćeš da radiš? Zašto se ne prebaciš u drugu školu, drugi grad. Gde je školski inspektor? Zašto kamere ne rade?

Krenuli su odgovori, objašnjenja, nagađanja, pravdanja, planovi…

To su najkritičnije godine, momenti kada se sve lomi u tebi. Nisi ni dečak, ni muškarac. Ponižen si pred ljudima do kojih ti je najviše stalo, ponižen si pred onima pred kojima želiš da se prikažeš u najboljem svetlu.

Prošao je vikend, roditelji i rodbina su me pratili i čekali ispred škole kao poslednjeg idiota dok im jednog dana nisam zbrisao i krenuo, doduše zaobilaznim putevima, sam.

Sećam se da su neki momci bili izbačeni iz škole zbog toga i mnogo toga drugog, sećam se da je jedan od njih nedelju dana posle ušao u moju učionicu, na malom odmoru, i pokazao mi prstom, pred svima, stavivši ga na grlo, kako će da me zakolje.

Ponovo strah, ponovo nemiri, želja za osvetom.

Sećam se školskog inspektora, policajca u civilu, koji se izdrao na mene kada sam ga pozvao i pokušavao da mu objasnim da opasnost nije prošla. Sećam se njegove blazirane i nezainteresovane faze, sećam se izraza lica profesora, direktora škole i potrebe da se sve to zataška, gurne na stranu, kao da se ništa nije desilo. Nigde to nije objavljeno, zabeleženo, ni jedna novina, televizija. Sećam se mog do tada relativno normalnog sveta kako se okreće naopačke i duboke, gotovo apsolutne nemoći, koja me obuzela.

Krenula je prvo teretana kao rešenje, zatim borilačke veštine, mangupiranje, iživljavanje na pogrešnim i slabijim ljudima po školi. Krenulo je opasno društvo koje je, gledano iz ove perspektive, bilo jedino opasno po nas same koji smo bili u njemu. Krenuo je neki novi život koji nije imao veze sa onim starim a povređenost, ljutnja i bes na sve i svakoga, bili su sve jači i jači.

I šta se desilo posle? Nije se desilo ništa. Stavio sam tačku na sve to i okrenuo novi list. Sazreo sam kao što su i oni, valjda, sazreli. Sve se završilo na tome, oprostio sam ali osećaje koji su se tada probudili u meni teško da će bilo šta moći da prekrije.

Ne bi me bolelo toliko da su me samo pretukli, zapretili i ne znam šta, bolelo me je što su me gazili kao ulično pseto, iznenada, iz mraka, želeći da ubiju sve živo u meni. Ne bi me bolelo toliko da su me pretukli negde drugde, ali oni su izabrali mesto, pred školom, gde smo se svi okupljali, sastajali, rastajali, mesto koje me je uvek, kasnije, podsećalo na to.

I pored podrške roditelja, familije, u školi sam bio nekako sam, ranjiv, povređen i trajno uskraćen da budem ono što sam želeo. Samopouzdanje mi je bilo žestoko poljuljano i nije mi dozvoljavalo da se do kraja izrazim i poletim. Paralisalo me je sve to, odseklo krila i zaronilo duboko u sebe, u preispitivanja.

Zašto? Pitao sam se tada.

Zašto? Pitam se sada.

I da nije bilo oca i majke koji su sve vreme bili uz mene, na čiju sam podršku mogao da računam? Na čiju podršku mogu da računaju deca koja svakodnevno trpe ucene, pretnje od kojekakvih neiživljenih tipova koji jedino tako mogu da skrenu pažnju na sebe i dokažu svoju nadmoć.

Ko će da pomogne svoj toj deci čije škole predstavljaju ratna bojišta, ko će da ih nauči da oproste, prećute i umesto osvete izaberu puteve koji će da ih uzdignu i izbave iz svega toga.

Meni je to uspelo iako sam, činilo se tada, izvukao deblji kraj.